Još jedan sunčan i vruć, vruć, peče vruć dan.
Ovih dana je uglavnom tako, jako vruće danju, kiša noću. Odgovara mi taj raspored.
Danas sam kupila kacigu za motor, kako bi mogli ljudi da me povezu negde nekad, a ne da svako malo kumim za kacigu okolo-naokolo. I svetla za biciklu sam kupila, prednje i zadnje, moj dinamo je naravno crko očas posla.
Nosim se mišlju da kacigu nosim i kad vozim biciklu. Bezbednost nije na odmet, a Balinežanima smo smešni ma šta radili.
Ponekad, kad krenu da se smeju mom indonežanskom, ja uzmem da im pričam na srpskom. Ajme što ih to zbuni! Nije da znaju engleski, ali dovoljno ga čuju okolo naokolo da prepoznaju neke reči i melodiju jezika. Ali kad ja krenem sa dž, đ, č, ć... preblede. Ko zna, možda misle da upadam u trans (standarna procedura na njihovim većim ceremonijama) tu pred njihovim očima, pa ne znaju da l' da trče po sveštenika da me čisti od zlih duhova ili samo da trče.
Od drugih zanimljivosti, mogu vam pomenuti da se ovde jede samo viljuškom i kašikom ili rukama. Sećam se, još u Džakarti sam bezuspešno tragala za nožem. Niko ne zna da mi kaže zašto nema. Jedan Balinežanin je čak bio iznenađen kad je čuo da mi na zapadu ne jedemo samo kašikom i viljuškom, već i nožem, šta više, bio je ubeđen da su kašika i viljuška zapadnjački uvoz u Indoneziju. Nisam htela da ga zbunjujem dodatnim asortimanom kašičica, viljuškica i noževa koje ponekad koristimo koji i mene pometu.
Ipak, sigurno je u pravu, verovatno su Indonežani ranije jeli ili prstima ili štapićima , pa su im Holanđani uveli escajg. Doduše samo delimičan. Noževe su im moguće uskratili iz straha da ne završe kao večera, umesto za večerom (oni Bataci koje sam vam bila pomenula su bili
kanibali, pa se vi sad pitajte otkud nama reč batak i čiji je to batak). Čak mi pričaju da do skora noževi nisu mogli ni da se kupe u prodavnicama. Naravno, sva hrana je isceckana i usitnjena pa vam nož često ni ne treba, ali često i treba (za voćke npr.).
Kad smo već kod escajga, evo sličica sa večere sa filmskom projekcijom kod Bejlijevih.
čujete je kako se smeje, je l' da?
Vino je katastrofa skupo, oko 20 evra po flaši, a loše (ako nije uvozno). Što bi Džonatan rekao, teško je kad nemaš para ni za loše vino.
Jedna je samo vrsta alkohola koja se više isplati ovde, nego u Beogradu (odnos cena-kvalitet). Guinness pivo. Flaša 620ml košta 300 dinara i ima ga svuda. Imaju i gomilu radnji koje rade 24h i nema zabrane prodaje alkohola posle 22h.
Radnje (varunzi, piljare, butici, sve) uglavnom rade od sabajle do kasno uveče. Ne znam koliko rano otvaraju, ali do sada u Denpasaru nikad nisam bila gladna ili žedna, ma koliko sati bilo. U Beogradu pak... Ima radnji, tezgi koje rade samo danju i onih koje rade samo noću i nude različite proizvode. Npr. njihove "palačinke" ili tradicionalni lekovi, se kupuju uveče. I nemaju kioske kakve ih mi znamo (nemaju ni trotoare na kojima bi kiosci stajali), više su to tezge, što pokretne, što pijačne ili ulične. Glavno je naučiti šta, gde, kad. I koliko, naravno.
Ima tome svemu smisla, kao prvo, najčešće posluju iz svojih kuća. Probiju zid sobe u kući koja gleda na ulicu, pa tu otpočnu posao. Kad im se prispava, zatvore radnju i pređu u zadnji deo kuće. Često ćete ih zateći kako pričaju sa komšijama, ni pet para ne daju što vi čekate da vam nešto prodaju. Drugi biraju da rade noću, kad je manje vruće. Treći, pokretni, izađu na ulicu kad im zafali para, okrenu par krugova, prodaju što imaju da prodaju, pa se vrate kući.
Ražnjići (sate) se peku i na ulici, a kod nas zabranili kioske
Multipraktik, moš ga guraš, moš ga posadiš
Pisang goreng je "sahranjena" banana (pohovan na poljskom znači sahranjen),
obično sa narendanim (lošim) sirom i mrvicama čokolade (loše) preko
Kedaton, pristojni astablišment
Na žalost, i ako nisu lenji, čini mi se da nisu ni malo ambiciozni ili uporni, tvrdoglavi šta-li, i da lako odustaju kad im nešto ne ide od ruke. Ako su naučeni nečemu od malena i dobri su u tome, onda to rade ceo život. Znaju da mogu da postignu ili mnogo ili kvalitetno ili brzo (retko i sva tri, i to oni obučeni u tradicionlanim umetnostima). Znojiti se nad nečim čemu nisi vičan satima i danima, po vrućini ili kiši da bi ga savladao tek za nekoliko godina, to im nije ni malo privlačna pomisao. Dodatno, lako se i rado smeju i jedni drugima, a to nikad nije dobar podstrek.
Kad već pomenuh kišu, ona prolazi i dolazi dok vam ja pišem ovo pismo. Evo baš je udario najjači pljusak do sad i jako je čudno došao. Čula sam ga kako dolazi. Kao roj pčela je zvučalo, koji je snažno doleteo za svega nekoliko sekundi. I evo ga, ni minut kasnije, odleće. I vraća se! Ovo je neverovatno! I sve je jači. Bar ne grmi. Jer kad grmi udara jako blizu, čuje se zujanje struje! A kuće su redom (ne)uzemljene.
Eto, tako vam je to kod mene u Aziji. A kako je kod vas?
Volim vas.
Ovih dana je uglavnom tako, jako vruće danju, kiša noću. Odgovara mi taj raspored.
Danas sam kupila kacigu za motor, kako bi mogli ljudi da me povezu negde nekad, a ne da svako malo kumim za kacigu okolo-naokolo. I svetla za biciklu sam kupila, prednje i zadnje, moj dinamo je naravno crko očas posla.
Nosim se mišlju da kacigu nosim i kad vozim biciklu. Bezbednost nije na odmet, a Balinežanima smo smešni ma šta radili.
Ponekad, kad krenu da se smeju mom indonežanskom, ja uzmem da im pričam na srpskom. Ajme što ih to zbuni! Nije da znaju engleski, ali dovoljno ga čuju okolo naokolo da prepoznaju neke reči i melodiju jezika. Ali kad ja krenem sa dž, đ, č, ć... preblede. Ko zna, možda misle da upadam u trans (standarna procedura na njihovim većim ceremonijama) tu pred njihovim očima, pa ne znaju da l' da trče po sveštenika da me čisti od zlih duhova ili samo da trče.
Od drugih zanimljivosti, mogu vam pomenuti da se ovde jede samo viljuškom i kašikom ili rukama. Sećam se, još u Džakarti sam bezuspešno tragala za nožem. Niko ne zna da mi kaže zašto nema. Jedan Balinežanin je čak bio iznenađen kad je čuo da mi na zapadu ne jedemo samo kašikom i viljuškom, već i nožem, šta više, bio je ubeđen da su kašika i viljuška zapadnjački uvoz u Indoneziju. Nisam htela da ga zbunjujem dodatnim asortimanom kašičica, viljuškica i noževa koje ponekad koristimo koji i mene pometu.
Ipak, sigurno je u pravu, verovatno su Indonežani ranije jeli ili prstima ili štapićima , pa su im Holanđani uveli escajg. Doduše samo delimičan. Noževe su im moguće uskratili iz straha da ne završe kao večera, umesto za večerom (oni Bataci koje sam vam bila pomenula su bili
kanibali, pa se vi sad pitajte otkud nama reč batak i čiji je to batak). Čak mi pričaju da do skora noževi nisu mogli ni da se kupe u prodavnicama. Naravno, sva hrana je isceckana i usitnjena pa vam nož često ni ne treba, ali često i treba (za voćke npr.).
Kad smo već kod escajga, evo sličica sa večere sa filmskom projekcijom kod Bejlijevih.
čujete je kako se smeje, je l' da?
Vino je katastrofa skupo, oko 20 evra po flaši, a loše (ako nije uvozno). Što bi Džonatan rekao, teško je kad nemaš para ni za loše vino.
Jedna je samo vrsta alkohola koja se više isplati ovde, nego u Beogradu (odnos cena-kvalitet). Guinness pivo. Flaša 620ml košta 300 dinara i ima ga svuda. Imaju i gomilu radnji koje rade 24h i nema zabrane prodaje alkohola posle 22h.
Radnje (varunzi, piljare, butici, sve) uglavnom rade od sabajle do kasno uveče. Ne znam koliko rano otvaraju, ali do sada u Denpasaru nikad nisam bila gladna ili žedna, ma koliko sati bilo. U Beogradu pak... Ima radnji, tezgi koje rade samo danju i onih koje rade samo noću i nude različite proizvode. Npr. njihove "palačinke" ili tradicionalni lekovi, se kupuju uveče. I nemaju kioske kakve ih mi znamo (nemaju ni trotoare na kojima bi kiosci stajali), više su to tezge, što pokretne, što pijačne ili ulične. Glavno je naučiti šta, gde, kad. I koliko, naravno.
Ima tome svemu smisla, kao prvo, najčešće posluju iz svojih kuća. Probiju zid sobe u kući koja gleda na ulicu, pa tu otpočnu posao. Kad im se prispava, zatvore radnju i pređu u zadnji deo kuće. Često ćete ih zateći kako pričaju sa komšijama, ni pet para ne daju što vi čekate da vam nešto prodaju. Drugi biraju da rade noću, kad je manje vruće. Treći, pokretni, izađu na ulicu kad im zafali para, okrenu par krugova, prodaju što imaju da prodaju, pa se vrate kući.
Ražnjići (sate) se peku i na ulici, a kod nas zabranili kioske
Multipraktik, moš ga guraš, moš ga posadiš
Pisang goreng je "sahranjena" banana (pohovan na poljskom znači sahranjen),
obično sa narendanim (lošim) sirom i mrvicama čokolade (loše) preko
Kedaton, pristojni astablišment
Na žalost, i ako nisu lenji, čini mi se da nisu ni malo ambiciozni ili uporni, tvrdoglavi šta-li, i da lako odustaju kad im nešto ne ide od ruke. Ako su naučeni nečemu od malena i dobri su u tome, onda to rade ceo život. Znaju da mogu da postignu ili mnogo ili kvalitetno ili brzo (retko i sva tri, i to oni obučeni u tradicionlanim umetnostima). Znojiti se nad nečim čemu nisi vičan satima i danima, po vrućini ili kiši da bi ga savladao tek za nekoliko godina, to im nije ni malo privlačna pomisao. Dodatno, lako se i rado smeju i jedni drugima, a to nikad nije dobar podstrek.
Kad već pomenuh kišu, ona prolazi i dolazi dok vam ja pišem ovo pismo. Evo baš je udario najjači pljusak do sad i jako je čudno došao. Čula sam ga kako dolazi. Kao roj pčela je zvučalo, koji je snažno doleteo za svega nekoliko sekundi. I evo ga, ni minut kasnije, odleće. I vraća se! Ovo je neverovatno! I sve je jači. Bar ne grmi. Jer kad grmi udara jako blizu, čuje se zujanje struje! A kuće su redom (ne)uzemljene.
Eto, tako vam je to kod mene u Aziji. A kako je kod vas?
Volim vas.
Нема коментара:
Постави коментар