fokusirano ludilo

Ne mogu da zakažem povratak! Traže nam pare, nemaju datume... Prepiska od stotinajk mejlova i danima već traje! Poludela sam!

Bar mi se ne mlatara mi više u glavi.

I to je to od nekih značajnijih vesti.

Orhideja mi ima novi izdanak

Nismo imali baris, nećemo imati pendet do četvrtka, tako da imam mali  odmor. Na žalost sva deca su pootputovala negde, pa neću moći da ga  iskoristim za neku skitnju okolo-naokolo, ali svejedno, imam ja kako  da iskoristim slobodno vreme.

Evo, ova dva dana dok mi se mlataralo, pošto nisam mogla da čistim  sobu koja vapi za dobrim ribanjem (već su onaj firžider i sprat bili  previše sa vrtoglavicom), pročitala sam dve knjige! Nisu nešto, zato  sam ih i tako brzo smazala, ali su na engleskom, pa je to dobro.

Još kad bi internet pošteno radio, da skinem još knjiga. Nekako brže  čitam na monitoru.Mogu da doteram slova da budu velika koliko hoću, pa  ne moram da ćorećem, a i mi oči brže lete preko reči. Ne znam kako to  i zašto, ali jeste.

Pokupila sam veš danas i nisam ga platila, pošto su mi u prethodnoj  turi pocepali pantalone (nisam se mnogo potresla, balinežanske  jeftine, kupila odmah dva para, tako da ima i ceo par u koferu, a na
probe nosim ove pocepane, baš me briga). I ako nisam platila, jer kad  sam novu turu otvorila, vidim, obojili mi pola bele odeće u neke roze  mrlje! Ni to mi nije mnogo žao, jer opet je to balinežanska jeftina  odeća koju nosam po probama, u sobi ili na plažu, ali jedna od  uništenih stvari mi je beli brushalter, a s vešom baš kuburim. Nemam  gde da kupim pristupačno, a neću da kupim po istim cenama kao kod nas,  jer znam šta će mu se dogoditi na pranju.

nizak pritisak

Opet, kao onomad kad nam se kišna sezona približavala.

Vrti mi se u glavi, muka mi od vrtoglavice, dva puta mi se pomračilo pred očima, sva sreća pa sam ležala.

I tak osam danas ostala u sobi i propustila baris. Tuga.

Popodne ovde krenuli u okolini da pale đubre pa mi se i od toga slošilo. Ovde pale i plastiku!

A onda povrh toga sam morala opet da odmrznem frižider i da počistim ceo sprat jer je frižider je l' te svuda iscureo.

Bih ja srećna sa tim čistim spratom, ali onda Danica dovela nekog Nemca u sobu do moje i vse su mi zaprljali.

Ilona je otputovala na dve-tri nedelje, baš sam se radovala miru, kad eto.

Ne znam koliko će taj Nemac da ostane, ali moraćemo da pregovaramo oko plaćanja vode i gasa.

Nadam se da će mi sutra biti bolje.

Ljubim.

vikend

Nadam se da je i vaš bio lep kao moj.

Subotu sam celu provela sa Šarkom. Sutra joj je rođendan i pošto putuje za Đogđakartu, odlučila je da ga slavi u subotu. Pokupila me je prepodne, pa smo otišle kod nje na ručak, blejale, pričale, upoznala sam njene cimere, učila malo indonežanski iz nekog rečnika, a onda smo se uputile u Ubud gde smo proveli ceo dan. Večerali, igrali, visili pred malom umetničkom radnjom njene cimerke, đuskali u nekom klubiću. Veliko društvo se okupilo i baš smo se ludo proveli. Vratili smo se u Denpasar tek posle ponoći.

U nedelju smo Radka i ja otišle na plažu. Tri-četri sata smo se tamo družile, plevale, sunčale se, ona vežbala jogu, ja malo čitala. Posle smo se bile na kontemplativnoj molitvi sa Šarkom i Klejsi (Šarkina cimerka) kod Džonatana i Tine, pa smo skoknuli na sladoled. Divota.

Ni danas nije loše. Imali smo ples, bila sam na gamelanu, večerala sa Džonatanom i Tinom, kupile smo Šarki poklon (zbog njipija i ogoogoa ništa nije ranije radilo) i evo sad vama piskaram.

Nyepi

Balinežansak Nova Godina po jednom od njihovih lačendara.

Dan kada se ćuti, gladuje, miruje, ništa se ne pali, uključuje, ne radi... Trebalo bi samo ležati na krevetu i meditirati o svom životu, postojanju.

Oko mene je takav mrkli mrak da se ja plašim da ovaj moj monitor i suviše svetli i da će doći da nam lupaju na vrata da gasimo sve. Već su bili jer je Ilonina drugarica popalila sva svetla kao da nije ništa. Kaže, ona je hrišćanka! Mnogo me je iznervirala, ali nisam se svađala. Dobro, rekla sam, ali ova kuća nije (hrišćanska). I to je bilo to.

Malo li je što smo juče mogli da vidimo bule (reč za belce/strance, nekad pogrdna) lutke kao otelotvorenje zla?!

U svakom slučaju ja sam prigušila ovaj svoj monitor skroz, samo mi dve male sveće gore, jedna u kupatilu (da ne budem sad prosta zašto) i jedna na stolu. Zatvorila sam sva vrata, navukla zavesu (a zavesa bela, pa blješti u mraku) i nadam se da će mi se prispavati uskoro, ali nije još ni 9.

Nebo je oblačno, pa je mrak još jači. Ma, nikad takav mrak niste videli! Na žalost, jednu noć kada su zvezde i mesec mogli da zavladaju, oblaci su odlučili da ih sakriju.

Ljubim.

Ogoh Ogoh

Otišle smo u Sanur u još pola 4, a tek smo se sad vratile. Bile da gledamo ogo-ogo paradu zlih lutaka.

Sa zorom počinje njipi. Niko ne sem da izaže iz kuće, ne sme ništa da se pali, uključuje. Treba da se leži na krevetu i meditira. Ima čak i mesna patrola koja proverava da li je sve po protoklu.

pročišćavanje

Ovde ceo dan pada kiša, nismo imali ples i nećemo imati do sledeće nedelje. Ovih dana održavaju ceremonije pročišćenja na plažama, priprema za njipi. Sutra je ogo ogo, kada teraju zle duhove i spaljuju lutke koje ih predstavljaju, a u petak njipi, dan ćutanja i mirovanja. Ne smemo da izađemo iz svojih soba. Ne bismo smeli ni da palimo ništa, uključujemo i sl. Moraću da si nakupujem hrane.


Sutra idemo na feštu. Ceo Bali će goreti. I to ne ono srpsko-estradno "goreti" nego sutra će paliti ogromna čudovišta koja su pravili prethodnih mesec dana.

Danas sam uprkos kiši otišla na gamelan, i baš je dobra proba bila jer smo prvi put probali sa balinežanskom pevačicom. Njihov stil pevanja je jako čudan. Slično našim narikačama ili onim bugarskim pevačicama. Ali meni se sviđa.

krezuba

Dobro ne baš krzuba, ali okrnjio mi se zub! Dole desna dvojika.

Taman sela da klopam i bi mi milo i ukusno i reko sad ću mami da pišem kako lepo klopam, kad krc!

Ceo je, ne boli, ali uzduž se okrnjio i sad me pod jezikom irititra i oštro je.

Inače, ništa novo. Nismo imali baris, ali sam napokon bila na gamelanu ove nedelje.

Sad sam stigla, imam zubolomeći bungkus, mada nisam gladna, ali kupila za svaki slučaj ako ogladnim kasnije. Imam ja šta da klopam i ovde, ali hleb npr. držim u frižideru i kad bih da jedem malo ga podgrejem na tiganju, ali rešo je pred Iloninom sobom, pa nisam htela sad da joj lupam kasno.

Juče sam legla u 9 uveče i probudila sam se jutros malo pre 7! Celu noć i jutro pljusak, ali dan je bio sunčan.

Sutra samo plešemo, a uveče slavimo jedan rođendan kod Džonatana i Tine. Biće nas gomila, klopa, piće, filmovi, standardno.

Jedna devojka u kostu nam se razbolela, ima visoku temperaturu ceo dan. Možda je denge. Ako joj ujutru ne bude bolje, moraćemo da je vodimo do bolinice. Videćemo.

pljačka

Kupila sam nešto hrane, nešto kozmetike, ali još mi nekih stvari fali, kao što je tečnosti za sočiva za koju moram da odem u neku apoteku. Valjda ćemo se sporazumeti nekako, poneću svoju bocu, nadam se da njihove imaju uputstva na engleskom i da ne koštaju basnoslovno.

Džejn se napokon javila da je stigla kući. Kaže, posle Balija, sve joj je tako skupo u Australiji da se oseća kao da im u krvi plaća. Šta li ga ja znam. Ja sigurno u Australiji ne bih mogla da živim na 300 evra mesečno (s tvojom pomoći) ili da  kupim čitavu garderobu iznova npr. Ali opet, valjda ne bih ni morala, jer bih mogla da nosim garderobu koju sam ponela, a ne da bacam skupe sandale nakon mesec dana nošenja ili bluzu nakon jednog pranja u lokalnoj perionici. Reče neki čovek, nisam dovoljno bogat da kupujem jeftino. Ali taj nije živeo na Baliju. Kupiš jeftino i to duplo, da ti ne bude posle žao kad se isfleka, podere, ubuđavi...

Ja sam danas išla samo na ples, umesto na gamelan otišla sam u nabavku. Džonatan ne može da me vrati jer mora da vodi hor, a ja nisam htela da ostanem na horu i da mi neko mazne još dva sata života ni za šta. Nego ples, profesorka me je opet pohvalila i dodala da je iznenađena da umem. I ja sam i ništa joj ne verujem. Mislim, da kad pogledam ostale devojke s kojim sam počela, jesam malo bolja, ali ja idem na svaki čas, oni ne. Kad, međutim, pogledam Indonežanke, ja sam toliko nezgrapna i nespretna, da mi je tužno.

Profesorka je čak otišla toliko daleko danas da je predložila da nastupimo u fakultetskom hramu povodom neke proslave u maju. Nikako mi se ne sviđa ta ideja. Indonežani se otvoreno i glasno smeju ljudima kad pogreše. Ali, to bi značilo da bi me obukli u jedan od onih prelepih zlaćanih kostima i našminkali i stavili ukrase u kosu i sve... To bih volela. A i kaže, stavila bi nas da igramo sa par Indonežanki da imamo koga da pratimo ako se zbunimo. Ako?! Meni je zbunjenost konstantno stanje uma!

Eto, sutra me čeka dug dan sa obevazama jednom za drugom. Idem na ples, pa u Sanur da pomognem Džonatanau da snimi Majkijevu violinu, pa na gamelan, pa natrag u kost na rano leganje jer opet ustajem rano prekosutra. Valjda ću izdržati.

Ljubim.

ps Ništa nisam smršala

čestitam

na statusu kandidata!

Ja ne bih ni znala, pošto ovde ne pratim nikakve vesti, odmaram se od drame, nego mi Džonatan reče.

Evo ja stigla kod njih, večera se kuva, piće hladi, čekamo još jednog drugara, pa ćemo da klopamao, a onda i neki filmić da pogledamo.

Nedelja za nedeljom

Ova nije ni pošteno počela, a ja sam već umorna.

Nešto sam kasno legla, još kasnije zaspala, a rano ustala da bih išla na pendet. Samo nas dve na času. Ali, kao i što sam očekivala, zato učenje ide brže. Dva puta izđuskale ceo ples, pa nas profesorka poslala kući. Pohvalila me, kaže mnogo sam napredovala.

Onda smo se opraštali sa Džejn, svi pustili po koju suzu, pa na gamrlan, gde sam ja još malo nastavila da cmizdrim.

Gamelan smo pomerili za pola sata unapred, pa se sad tamo odem malo umornija, ali se zato vratim ranije u sobu, pa mi to više prija.

Nego, internet je našao novi način da me zeza. Išla sam jutros da uplatim, ali im komjuter prijavljivao neku grešku. Probaću opet popodne, ali ne mogu ništa da obećam, nije do mene

Sutra ista priča.

Ramayana!

Samo kratko da se javim, pošto treba da idem na onaj udalan(g) - "slavu". Sva sam doterana, tradicionalno obučena i ukočena u ovom korsetu.

Zamalo da nismo otišli (Džonatan, Ilona i ja). Džonatan je pozvao dosta ljudi da pođe s nama, ali nekako niko da se odazove pozivu, a pošto je Tina na nekom batik seminaru, bilo bi neprikladno da se samo Džonatan i ja pojavimo tamo. Tako bar on kaže. Sva sreća, evo Ilona će s nama. Gluposti.

Bila na barisu, i dalje se prevrćem u krevetu i imam glupu glavobolju. Glava me ne bolijedino kad nešto radim, pa se trudim da budem zauzeta.

Preznojila sam se ne znam koliko puta i evo sad bih se opet skinula i pod tuš. A samo što sam se uvukla u sve. Previše to posla zahteva.

Ceo dan slušam muziku i malo skakućem po sobi. Nisam jaaako dugo i baš mi prija! Mala pauza od soprana, gamelana, molitvi i sl.

Vi ste mi dobro?

na zapadu ništa novo

a ni na istoku.

Bar koliko je meni poznato.

Ples, gamelan, ples, gamelan, ples, gamelan, gamelan, ples, ples, odmor (čitaj čišćenje sobe, pranje veša i sl.), kontemplativna molitva, pa jovo nanovo (ko je ovaj Jova?). To je mojih sedam dana. Ne žalim se. U međuvremenu sam počela dodatno da vežbam sa Džejn. Odemo nas dve do fakulteta, uđemo u studio i đuskamo nekih sat-dva za svoju dušu. Znači mnogo! Ali ona ide za nedelju dana. Nedostajaće mi. 6 meseci soba do sobe.

I dalje jedem u svoja tri i po omiljena mesta, i dalje ne znam tačno šta jedem (mislim da sam danas jela soju i sojine klice u kikiriki sosu), kiša nas i dalje ponekad omete... Ova moja kabanica kao šator, pa nije baš zabavno voziti biciklu u njoj. Kakve vruće pantalone Lepe Brene, kakvi bakrači?! Bebina vruća kabanica - to je posao! "Vaša privatna sauna."

Ja sam ovde sebi morala svu odeću da kupim iz početka. I duplo. Sve što sam ponela iz Beograda mi je ili nepraktično ili suviše vredno. Dosta stvari sam morala i da bacim, pocepalo se, pohabalo, ubuđavilo... A opet, njihova odeća nije baš najboljeg kvaliteta, ja moram često da se presvlačim, perionica je isto nezavidnog kvaliteta, pa se i novo cepa i haba lako, nekad samo dva puta što obučem. Zato malo-malo pa idem da kupim neke pantalone ili neke sandale ili neku majicu. I uvek pomislim, mogla bih nešto od ovoga za poklon. Stavim u kofer i zaboravim do jula/avgusta (još nisam odlučila).

U petak možda idemo na "slavu" jednog hrama gde će se izvoditi Ramajana. To je jedna od najzahtevnijih izvedbi. U stvari, mislim da je najzahtevnija, jer se ne sastoji iz više kraćih i različitih plesova, već se celo veče priča jedna priča. To bi bio ekvivalent našem pozorištu i baletu. Možda čak i duže traje. Već sam je gledala jednom u izvođenju mlađahnih učenika našeg profesora barisa, ali ovo bi bili daleko iskusniji plesači i ozbiljnija produkcija.

I tako mili moji. Nadam se da ste mi dobro. Pišite.

Volim vas!

kupala se!

Napokon!

Prvi put u okeanu.

Ali nije osećaj drugačiji nego da je more. Naime, Sanur plaža je okružena koralnim grebenom o koji se lome okeanski talasi, pa je voda mirna i topla. Prirodni bazen. Na drugim plažama su veliki talasi i tamo se surfuje i luduje.

Radka proverila na internetu kad je plima (kad je oseka nema vode kilometrima), pa smo sele na njeno motorče oko 9/10, brćnule se malo, osunčale, pa natrag pod tuš, pa opet natrag u Sanur na gamelan i ples.

I eto sad sam u svojoj sobici, znojim se od ljute večere i radujem se. Jedva čekam opet, duže.

Sutra baris popodne. I tome se radujem.

tri dana u jednom

Jako sam umorna (vrućina, bicikla, probe, sitne i krupne obaveze) i dan mi nema dovoljno sati za sve što bih ovde da uradim i postignem.

Takav osećaj imam. Ne mogu ni da se setim šta sam sve radila danas.

Ustala od sabajle, spremila kaficu, doručkovala, sela za kompjuter, da se odmorim od sna, pa na ples. Profesorka se naravno nije pojavila, ali posle bar pola sata čekanja, Džejn i ja smo ušle u studio i same krenule da vežbamo. Pa da, šta nas briga.

Onda, tako znojava, na biciklu, pa natrag u sobu. Rekoh, kad sam već znojava i prljava (noge crne svaki put posle studija) daj da očistim sobu. Pomela, prebrisala, pa pod tuš i na užinu.

Zezaju me kako stalno čistim, kako se sa mog poda može jesti, važim za opasnog čistunca. A stavite vi pločice u kuću, pa ćete i visvaki čas da čistite. Jes' lako se isprlja, ali se zato i lako očisti. Meni bar lakše nego usisivač i tepih. A i manja mi soba nego kod kuće i nemam gomilu memorablija koje treba pomerati, pa sve to lakše ide. Nije sad neko uživanje, naravno, ali moje je, pa mi nekako milo. Iskreno, samo ja znam koliko bih u stvari mogla još bolje da očistim, nego me pri kraju mrzi.

Onda opet na internet, korespondencija levo-desno što sa drugarima, što sa ne-drugarima. Ani Vidosavljević mama dolazi u posetu, ali Ana joj čini se nikakve detalje i podatke ne daje, pa se žena meni obratila za pomoć u vezi sa putem?! I tako se ja sad sa njom dopisujem svaki dan, opisujem naše putovanje u detalje, odgovaram na pitanja... Kaže blago majci koja me ima, a ja joj kažem da ću joj poslati maminu adresu da joj to lično prenese. Tu se nađe i pokoji turista iz Srbije koji bi da dozna nešto, poneki sutdent koji bi da se prijavi za istu stupendiju, još gomila pitanja...

Onda sam odnela veš na pranje i kupila vodu, pa skuhala još jednu kafu za komšinice i sebe, spremila si neki ručkić i uzela da odremam malo, pa na gamelan. Tamo sam tri instrumenta vežbala danas! A posle sam i na horu ostala (zamolio me Džonatan da ostanem).

I tako ja tek sad stigla kući, mrtva umorna, a sutra me čeka skoro pa repriza.

Mnogo je vremena već prošlo. Osećaj je kao da je dosta bilo, a s druge strane kao da je tek počelo. Taman sam se smestila, prilagodila, počela da shvatam taj gamelan i ples i napokon mogu da skapirma  šta se sve to oko mene dešava. Kao neki novi početak.

Kako ste mi vi svi? Je l' popustila zima?

Volela bih da sam videla taj divni, masovni sneg o kom mi pričate, a opet bilo bi mi krivo što ne mogu na skijanje. Čovek je prokleta životinja, nikad zadovoljan.

pa nema vode!

Nemamo struje ceo dan u kostu i ko zna kad će majstori doći da poprave kvar. Verovatno tek u ponedeljak. Morala sam da odem do fakulteta da napunim malo bateriju na kompjuteru i tek sam je do 80 posto napunila, a već smo dva sata tamo bile (Džejn i ja). Bar smo vežbale ples u studiju dok su nam se kompjuteri punili. Kampus prazan, psi vladaju.

Kad smo kod pasa, imala sam novu epizodu sa psima u gangu. Morala sam da šmugnem u susednu kuću kad je jedan krenuo da reži na mene. A u kući, ja vičem, niko ne odgovara. Mogla sam da ih orobim. Na žalost probudila sam Ibu koja je spavala, ali nije se ljutila. Pozvala ženu iz susednog dvorišta, ona odvela pse i od tad su zaključani.

Srbija bila u vestima. Ekstremni vremenski uslovi u Srbiji i Italiji kažu.

Eto, moram ovako brzo jer valja da štedim baterij.

odlaze

Dag, Džulijan, Džejn, Milan...

Tužna.

Glupavi internet danima nije radio!

Besna.

Napokon sam bila van kuće skoro ceo dan. Kiša se proredila. Dobro se setila.

Ustala od sabajle, popila kaficu, doručkovala moje pahuljice, pa na ples. Posle plesa pod tuš i užina, kiflice sa kremom od čokolade i kikirikija, pa sa Džejn na ceđeni sok od šargarepe i mandarina. Morale smo pre toga do administracije da vidimo šta se dešava sa stipendijom, i dok sam ja svoju dobila, Džejn nije i neće. Kao što je mojih 12 meseci u stvari 11, tako je njenih pola godine u stvari 5 meseci.

Onda sam se zaputila za Sanur na gamelan, pa po ručak u javanežanski varung. Pileći ražnjić premazan nečim slatkim, prepeličija jaja na ne znam kakav način, neke klice, soja na opet ko zna kakav način i nešto poput pohovanih tikvica samo nisu tikvice već kukuruz i neki zeleniš. I pirinač. 110 dinara. Sve jaaako ukusno.

Posle ples, moderni. Kažu mnogo sam napredovla. Za gamelan i verujem. Mogu da čujem. Ali za ples, nisam baš sigurna. Ali planiramo neki nastup i ima jedna tačka koja mi se baš dopada: ja govorim jedan divan monolog o muzici, ljubavi i plesu (iz filma "Playingby Heart"), Luis i Majki sviraju, improvizuju, a njih tri plešu na reči i muziku. Nekako kao '60-e i bitnici. Mnogo mi se sviđa.

Evo monologa:

Playing By Heart
by Willard Carroll

Joan: I have a friend, jazz musician...trumpet player, really terrific. And I go and hear him jam every month or so and he plays this piece I love, an old Chet Baker song. And he blows the same notes every time and every time it sounds so different. And we had drinks one night...when I used to drink....and I tried to tell him how that song made me feel, how the music made me feel, how his playing made me feel. And he just kept shakin' his head and he said "Joan, you can't talk about music! Talking about music is like dancing about architecture," and I just said, "Well fine! Gonna get all philosophical on me, it's just as pointless as talking about a lot of things, love for instance." And my friend laughed and he said, "Definitely, most definitely, talking about love is like dancing about architecture." So I don't know, he might be right...but it ain't gonna stop me from trying.
Nego, još nisam ni svarila ručak, a valjalo je poći na večeru sa Sabin i Radkom. Ja nisam mogla da jedem, ali sam na odlasku tražila da mi upakuju rezance sa morskim plodovima. 150 dinara. Upravo sam ih smazala. Dodala sam i malo slatkog jogurta.

Na povratku smo se kao malo zagubile, ali sam JA našla put natrag. Znam da se snađem u Denpasaru po mraku!

Sve bi bilo baš potaman, da se nismo oprostili od Džulijana. On mi je nabavio internet modem kad sam stigla i naučio me kako da ga koristim, registrovao, uplaćivao dok nisam sama naučila... I ima najzarazniji, najglasniji smeh na svetu.

I nije poslednji koji odlazi.

Uh, najela sam se feferona i sad mi curi nos.

Sutra nemam ništa u planu, nema časova jer je prekosutra poslednji dan ovog praznika koji traje već koliko? 10 dana, i taj će biti kao i prvi dan, veliki. Valjda ispraćaju bogove i pretke natrag na nebesa ili gde već obitavaju.

Volim vas puno!

nove slike, mnogo slika

Dragi moji,

Stvari su se ovde malo primirile, dani dobili uobičajeni raspored (sa uobičajenim kašnjenjima i otkazivanjima) pa nisam imala mnogo šta da vam pišem, a da vas ne ubijem od dosade. I dalje otkrivam po koju novu voćku ili cvet, ali sad je to u razumnim merama. Juče, međutim, su Iloni i meni čula bila malo preopterećena. Odvezle smo se njenim motorčetom do Ubuda (dobar je vozač, malo brža za moj ukus, ali sigurna je) i posetile muzej Antonija M. Blanka, tzv. Dalija Balija (jako se time ponosio). Evo linka za website muzeja: http://www.blancomuseum.com/

Skulptura nad stepeništem je najveća skulptura na svetu, napravljena je od italijanskog mermera i visoka je 15 metera jer je on bio rođen 15. (Krov muzeja ima 9 uglova jer je bio rođen u Septembru. Obožavam egoizam ekscentričnih umetnika!) Istovremeno je njegova je verzija balinežanskih kapija-skulptura (tzv. Kori Agung) i njegov simbol koji je dizajnirao tako što se vodenim bojicama potpisao na običnom papiru i presavio papir na pola (horizontalno). Nešto poput Roršahove mrlje. Logo se nalazi svuda, nad slikama, ulazima, pismima..

Kompleks muzeja je u stvari prostor na kom je on živeo, prostor koji sebi niko danas ne bi mogao da priušti, ne samo u kvadratnim metrima već i u materijalu, izradi, radnoj snazi...

Pogled sa krova muzeja:

U samom muzeju nismo smeli da fotografišemo, kao ni u studiju, ali za studio ja nisam doznala dok nisam već islikala mali milion sličica (Iloninim aparatom), pa evo ih.

U studiju je radio na zemlji, ne znam da li je to od balinežanskog uticaja ili je inače slikarima lakše tako, ali ne bi on bio ekscentrik da nije nešto izvoljevao, bar u očima Balinežana. Izbušio je rupu u zemlji! U nju je postavio stalak sa dovoljno prostora ostatka za noge da landaraju. Ono šo je mene oduševilo su ramovi. Svaki je rađen posebno za svaku sliku, neodvojivi su jedni od drugih, ali i da ničega nema u tim ramovima, svaki bi bio vajarsko delo sam po sebi. Inače, Balinežani imaju divne ramove za slike i sigurna sam da je odatle dobio svu inspiraciju za svoje. Kad vidite ranije slike, nastale u Americi dok je studirao npr. sve su standardno "zapadnjački" uramljene, lepo, ali nenametljivo, da ne "smeta" slici.

 Ljubim vas, budite mi dobro i pišite kako ste, šta radite, kuda idete.