Tropske temperature

Temperatura mi je spala sa 38,2 na 37, ali još krkljam i slinim. A niko da pokuca na vrata, da ponudi pomoć, da pita je l' treba nešto, kako si. A treba! I nisam dobro. Ne znam ni grad, ni ulice, ni jezik, gde da kupim hranu, lekove, svaka koščica me boli od temperature, ne mogu da dišem. I za kompjuter moram da molim kako bih vam koju reč napisala.

Očekujem da se sutra probudim zdrava i vesela i samo o tome razmišljam dok još jedan dan provodim u krevetu.

Do tada evo još jedne sličice.

Sa puta do škole (koja je blizu mog kosta u kom sprat delim sa Ilonom iz Poljske - ispred mene, i Džejn iz Australije - fotograf, obe studentkinje plesa kao i ja).

To vam je primer tzv. gang-a ili kako ga ja zovem sokak. Sigurna sam da je prevod dobar i ako ga nisam videla u nekom rečniku. Ne znam ni da li postoji indonežansko - srpski i obrnuto, rečnik. Eto, to bi mogao da bude posao.

Primetićete visoke zidove, tako je duž celog i svakog ganga i, kao što vam već rekoh, ako naiđete na psa (a naići ćete), nemate kud. A nema ni on, što je možda veći problem.

Pozdravite mi sve, voli vas,

Beba

Sve što može krenuti po zlu...

... krenuće po zlu

3. dan na Baliju, nisam se ni ljudski smestila, kad eto je temperatura.

Taman smo juče kupile bicikle (roze), vozile na levoj strani ulice, namestile internet i pile iz kokosa (mladog, ne sviđa mi se), kad se ja razboleh.

Ali ne lezi vraže, nije to sve.

Crče mi i kompjuter! Ni sat vremena nije bio uključen!

Imam tempreaturu 37,7 i pluća me cepaju kad kašljem. Ponekad me i grlo boli i slinim. Sad moram da ležim u krevetu, ne mogu da tražim majstora za laptop, niti prodavnicu
za novi. A ni obećane pare za dva meseca koje je trebalo da primimo danas, nismo dobili. Pih!

Pozajmila sam laptop od Džejn iz susedne sobe, ali ne mislim da ću moći to baš tako često da radim kao što je bio slučaj sa Anom.

Još uvek ni na okeanu nisam bila, sve vreme smo kupovale potrebštine za sobe (sudovi, peškiri, posteljina, voda, hemija za čišćenje i pranje, krpe, kante, kofe i metle...) i još nismo gotove s tim.

Denpasar je kao grad ružan, prljav i zapušten. Nisam mnogo videla, ali ono što jesam ne budi mi želju za daljim istraživanjem. Nemaju kante za đubre, rečice su zagađene, biti pešak je nemoguće (trotoara ili nema ili su opasni po život - ne znaš gde ćeš da propadneš), nisam sigurna ni da će bicikla biti dovoljna za kretanje okolo-naokolo, radnje su pune samo najgore kineske robe. ALI...
...kad sa ulice uđete u sokake (gangove na indonežanskom, dežurna šala je "I'm in a gang."), koji su puni poludivljih pasa (UŽAS), stižete do malih skrivenih oaza. Kao da morate da ih zaradite onim paklom sa ulice. I tu je sve kako treba.

Naša bašta je skoro baš po ukusu moje mame, mada ona bi verovatno ubacila još više raznobojnog cveća. Čak je ovde među studentima moj kost (nešto poput apartmanskog kompleksa na indonežanskom) i poznat kao The Garden.

Što se tiče dece u školi i kostu, nisam ih još sve upoznala, ali prvi utisak je više puta potvrđen. Za sada mi se latine najviše sviđaju, ali njih nema na studijama plesa sa mnom, niti u kostu. Poljakinje i Slovakinje, nikako (uvek, čast izuzecima). Videli na televizoru kako se konji potkivaju, pa i mi, žabe, digli nogu. Čak ni moja cimerka sa sprata, Ilona iz Poljske, neće da živi sa svojim sunarodnicima. Našminkane na vežbe, parfem posle vežbi (a pre tuširanja), u sintetičkim mini-haljinama i sa velikim šeširima na avion, pitanja poput "A koju čakru koristim u ovoj pozi? Da li da energiju vučem iz zemlje dok plešem?" i to u sred vaše rečenice, stalno se žale i mnogo psuju, popiju vam i pojedu sve iz frižidera, a kad ih zamolite da učestvuju u troškovima, spakuju se i odu! Najlepše, najpametnije, potpuno neshvaćene od sveta. Kako im samo nije već prišao neki bogati Australijanac da ih odmah oženi, tu, na licu mesta i obožava tako jedinstvene?!

Ipak, jedva čekam da počne ta škola (za neke dve nedelje), pa da mogu da se koncentrišem na nešto korisno. Razmišljala sam i o privatnim časovim indonežanskog, kao i dodatnim plesa, ali sa ovom kompjuterskom krizom, teško da će se to dogoditi.

Videćemo, sve ćemo videti, samo polako.

Muzika za liftove, toalete i podzemne prolaze

Dok letimo za Bali (u prošlosti) i putujemo za Ubud (u skoroj budućnosti), uživajte u sličicama koje su Karen, Eva i Ana ufotkale (ja nemam foto-aparat) u ptičijem zoološkom vrtu o kom sam vam govorila.

Pišem vam opet za koji dan, kad se skućim na Baliju.

Bali me čeka

Mili moji,

Još jedan dug dan na kraju kog saznajem da treba da sam u holu hotela sutra u 6 ujutru spremna da krenem na avion koji poleće u 9.30h. Neka deca upravo sad odlaze autobusima, drugi vozovima, a mi avionom.

Sišla sam na koji minut da vas obavestim i vraćam se gore u sobu da se spakujem.

Povrh svega, Eva se razbolela. Ja, da kucnem, zdrava. Kolega darmasisvanac, doktor medicine iz Indije, ne veruje da nikada nisam bila u Aziji. Kaže, Alah me blagosovio. Ono što mi je bilo zanimljivo u vezi sa njim, osim što je mladi lekar, je da je dete iz mešovitog braka (hindu i islam), i tek je skoro odlučio kom će Bogu da se prikloni, pa je, čini mi se, zbog toga i manje liberalan nego što sam u Džakarti do sad navikla. Naime, ume da prokomentariše kako žene nisu pokrivene, kako muškarci ne bi trebalo da se obraćaju ženama, uvek između sebe i nas devojaka smesti nekog drugog muškarca, ali istovremeno, razgovara sa nama trima, ide sa nama na izlete, ručava, lajkuje statuse na Facebook-u, ništa nam ne prigovara. Pitao me je da li ima muslimana u Srbji, a meni knedla u grlu. Skoro pa da čoveku bude "drago" što smo svi ovde ratovali jedni s drugima, a ne samo hrišćani sa muslimanima.

Ne bih ni sa kim da pričam ni o ratovima, ni o politici, ni o religiji, a to je izgleda u Indoneziji jako teško, čak i u formularima morate da navedete koje ste vere. Ja sam opcija 6 - ostalo. Naime, neki ljudi ovde su prvi put čuli od mene i za pravoslavlje i za slavljenje Božića po starom kalendaru i za stari kalendar, među njima i jedna Grkinja.

Dosta! o tome.

Moram da idem da se pakujem, da obavestim gazdu kad stižem i da obiđem Evu.

Bog vas blagoslovio!

Orijentacija u prostoru

Još jedan dug dan, prepun svega i svačega, manje i više zanimljivoga.

Shvatila sam da je za Džakartu potrebno imati vremena, para (nikad nije na odmet) i dobrog vodiča. Mislim da je ovo poslednje kjučno. Dakle, nemoguće ju je sagledati! Beograd sa okolinom ne broji ni 2 miliona ljudi, Džakarta broji preko 28 i potpuni je raspad sistema.

 lažni metro, kao ona stanica kod Vuka

Nema pešačkih prelaza, semafori su retki i nemaju žuto svetlo, svi voze kao ludaci, ulice koje vode u bulevare su načičkane straćarama...

Kad uporedim one prve dane u hostelu sa ovima u hotelu sa 5 zvezdica, kao da sam bila u dva različita grada. Isto je i sa ulicama, sad hodaš jednim gradom, već sledećeg trenutka drugim. I nisam sigurna koji mi se više sviđa, a koji manje. Mislim da ona priroda iz hostela vodi, a da će na Baliju i pobediti.

A kad pogledam mejl koji sam koliko juče napisala, imam osećaj kao da je bilo, pa bar, pre 5 dana.

Danas je napokon počeo orijentacioni seminar, upoznala sam devojke sa kojima ću studirati, saznala neke korisne podatke, čula koje dobro predavanje, jela kolače (do sad ih nije bilo), išla na bazen.

Po prvi put shvatam šta znanje engleskog jezika stvarno znači. Do sada, skoro da sam ga uzimala zdravo za gotovo, a sada, kada treba 24h da živim na engleskom, na trenutke se osećam kao da mi mozak diže tegove i najlakše reči mi izmiču. Ipak, uglavnom nisam ni svesna da govorim stranim jezikom. Od drugih nekih jezika mnogo leba nema, osim možda španskog za sporazumevanje sa studentima iz Španije, Meksika, Venecuele, Puerta Rika... Na ulicama i u prodavnicama, engleski i pantomima. To što su nas učili da nije pristojno pokazivati prstom, zaboravite.

Mene su upozoravali da se obskrbim (di je ovde jednačenje po zvučnosti?) prebioticima i probioticima, i jesam, ali tih problema nisam imala, možda baš zato što jesam počela da pijem prebiotike već nedelju dana pred put. Ipak, nisam tako redovna kao što bi trebalo, mada hrana mi ne smeta, šta više po mom je ukusu. Mogla bi biti malo raznovrsnija iz dana u dan, ali ne marim mnogo. Za svaki obrok dobijemo supicu, pirinač u malom milionu oblika, piletina u pola miliona, jaja na ne znam koliko načina i voće (lubenicu koja nema semenke i crvena je crvena kao mamin lak za nokte, papaju koju mislim da jedem prvi put u životu i dinju). Voću se najviše obradujem i zbog njega se budim od sabajle jer prvo nestane na doručku.

Pozivi na molitvu me nisu budili, ali zanimljivo je da ih objavljuju i na televiziji, a ne samo sa minareta. Na svim TV stanicama se program prekida na dva minuta kako bi emitovali različite ezane (ne i na kablovskoj, HBO već drugo veče za redom pušta, čik pogodite šta, "Eat, Pray, Love").

Evo jednog indonežanskog TV ezana:

Kukuriku

Probudila sam se sa petlovima koji slobodno šetaju hostelom. U stvari videla sam jednog, možda dva, ali koliko su se drali činilo se kao da ih je bar desetak. Onda sam malo zvrjala po internetu sa hostelskog kompjutera (toliko je bilo rano da ni svi radnici još nisu došli na posao), doručkovala, pa u šetnju oko kompleksa.

Posetili smo muzej posvećen Papui (ne Novoj Gvineji) i provozali se malom, neuzbudljivom žičarom. Zatim smo se spakovali i ukrcali na autobuse kako bi nas prevezli u novi hotel. Sa pet zvezdica.

Vozili smo se bar 2 sata. Gužva u saobraćaju je nemoguća. Upoznala sam dvoje-troje ljudi koji su odrasli u Džakarti i kažu da im je nekada od i do škole trebalo i po pet sati!

Sam grad, njen urbani ne turisticki deo u kom smo mi bili ili trgovački u koji idemo, je na prvi pogled kao uvećan Beograd. Sve lepo i sve ružno umnoženo 50 puta.

Nema više lastavica, sad ćemo u sam centar Džakarte. Beton, beton, samo beton.

Kad smo napokon stigli u hotel, koji se nalazi u bulevaru hotela kako ga ja zovem (do našeg je vrhunski kič - Davinci Penthouse!), trebalo je rasporediti 750 studenata po sobama, pa organozovati ručak za isto toliko osoba... Na žalost, odvojili su me od Ane (sad sam sa Evom i Karen u vrlo lepoj sobi - kupatilo, klima, TV, minibar i sl.) pa nisam imala od koga da pozajmim kompjuter do sad. Vidite, moj komp nema bateriju, pa ne mogu da ga nosim okolo naokolo, a internet je besplatan samo u holu hotela. I to nije garant komunikacije jer
kad se previše ljudi nakači, nemoguće je poslati ni reč. Sva sreća ovde je jedno jako bogato momče iz Indije, lekar koji planira da otvori bolnicu na Sumatri, pa mi je dao da koristim njegov komp i internet modem dok je na večeri.

Elem, posle ručka nedaleko (pola sata hoda po ciči vrelini) od hotela (oko 2,5 evra za piletinu sa pirinčem i pomorandžom i ice-tea bez leda) smo išli na bazen koji nije bio na krovu, ali kad pređeš iz hostela sa komarcima u hotel sa bazenom, nema veze. Ne sećam se kad sam poslednji put plivala! Za bazen sam, inače, doznala kad sam googlala hotel i kome sam rekla rekla sam, od sad ćutim! Suviše je mali za 750 studenata i ko zna koliko još redovnih gostiju hotela.

Klinčadija bi u grad na provod, ja jok. Imamo HBO u sobi i odgledaću neki film ili seriju, pa na spavanje. Sutra počinje seminar.

P.S. Za neverovati, film je bio "Eat, pray, love". Ja sam uletela na love. Isključla sam TV.

Šetnja

je bila predivna.

Ana, Karen, Eva i ja smo bile u par muzeja (jedan posvećen Timuru, drugi je kineski) i zoološkom vrtu u kom su samo ptice.

Ana je "Darmasisvanac" iz Srbije, diplomirala je engleski u Beogradu i studiraće indonežanski jezik na Baliju, u Kuti.

Karen je industrijski dizajner iz Meksika i na Darmasivu se prijavila da bi studirala indonežanski dizajn, ali je dobila stipendiju za jezik. I to može da se dogodi.

Eva, pak (što na indonežanskom znači gospodin), je poreklom iz Perua, takođe je filolog, sa magistraturom na Kolumbiju u međunarodnim odnosima. Bavi se svojevrsnim "kulturnom interpretacijom" (termin koji me je jako podsetio na Milenu Dragićević Šešić, ko je zna, i koji sam čula na predavanju u Džakarti). Pošto tečno govori (ko li je ovu frazu smislio?!) 7 jezika, koje je naučila živeći u raznim zemljama više godina, za život zarađuje tako što priprema raznorazne Amerikance za boravak u inostranstvu držeći im časove jezika, običaja i kulture.

Na žalost, rastajemo se ubrzo jer će i one studirati u drugim mestima.

Elem, turistička šetnja i, pre svega, zoološki vrt. Arhitektura, boje biljaka, cveća i ptica su neverovatne, žive i nebrojane. Kad bi Vuk Bojović došao malo da se obrazuje, svima bi nam bilo lepše i bolje. Ptice slobodne lete u velikim, žičanim kupolama i možete da birate da li ćete da se šetate među njima ili da ih posmatrate okolo. Mi smo se naravno šetale s njima, a neke smo i na rukama i ramenima nosile.

A propos boja, Karen i ja imamo novi termin, kokomo kič.

Definicija (na kojoj valja poraditi): estetski fenomen koji se javlja kada se ista kompozicija boja i oblika u prirodi smatra lepom, a kod ljudi kičem, npr. papagaj naspram Keti Peri.

Već u zoološkom vrtu je počeo da nas hvata naš prvi, tropski pljusak. Sat i po uporne, guste i tople kiše. Kažu, to nije ništa.

Vežite se, polećemo

Uh, već je prošlo više od mesec dana od kako sam u Indoneziji, a tačno je mesec dana od kako sam stigla na Bali. Pisati toliko unazad će biti izazov. O tome zašto mi je trebalo ovoliko, kasnije. Najverovatnije ću reciklirati pisma porodici, pa će se moja prošlost i moja sadašnjost valjda ubrzo susresti na ovom blogu.

Moje prvi email mami bio je sa aerodroma u Taipeiju (koji je daleko prijatniji od malešnog Bečkog gde sam kupila bocu džina - alkohol je skoro pa dragocena valuta u Indoneziji):

"Nemamo roaming u Taiwanu, pa ne mogu da pošaljem sms.

Evo čekamo na let za Džakartu.

Muka mi je od ustajalog vazduha, avionske hrane i naravno letenja.

Pišem iz Džakarte za nekih 6 sati."

Iz Beograda smo poleteli oko 8 izjutra 18. septembra, a u Džakartu smo stigli u 13h 19. Dakle, sa razlikama u vremenskim zonama, ispade da smo putovali 29 sati. Na to dodajte kasniji let za Bali i dodatnu razliku u vremenu od sat vremena i dobićete 30 (kada u Beogradu krene zimsko računanje vremena i 31, jer u Indoneziji ne pomeraju sat).

Džakarta je ogromna, prljava, a saobraćaj je ozbiljno opasan po zdravlje (ne prezaju od toga da voze motore na trotoaru, a čujem ni kola, i to u ulicama poput Bulevara).

Onako umorne, smrdljive i prljave, prvo su nas smestili u neki grooozan hostel sa dvadeset kreveta u sobi, bez tuša (za kupanje imate nešto poput kade u kojoj se skuplja voda i lonče kojim se polivate), prepun komaraca otpornih na sve vrste Autana i sl. stvari, sa čučavcem i bez ikakvih kontakt imena, adresa ili brojeva.

Do jutra smo se ipak nekako snašli, odmorili se i naspavali, u okviru kompleksa hostela smo našli tuš, pristojan toalet i wifi hotspot (od kog ja nisam imala baš mnogo koristi jer mi komp nije imao bateriju, ali sam pozajmljivala od drugarica), a dobili smo i doručak. Kažu mi da su nam u po noći upali neki ljudi u sobu da nas prebrojavaju, ali ja sam blaženo spavala.

I ako je sama soba grozna, taj kompleks bungalova u hostelu je predivan. Priroda, bašte, staze, životinje i životinjice...

Uzela sam kaficu, sela na trem i počela da uživam u onome ispred sebe, zanemarujući sve iza.