Ovde se svi izuvamo pred ulazak u bilo koju zatvorenu prostoriju (npr. učionicu, plesni studio, sobe naravno) ili pre stupanja na bilo koji prostor na kome će se sedeti. Na podovima se i jede i pije i gledaju filmovi...
Internet je spor i skup, ali evo postoji. Hrana jeftina, a ukusna. Okean, pesak i sunce besplatni. Nije da sam mnogo uživala u njima, ali ću, obećavam. Ne stižem da budem turista na Baliju.
Psi i dalje odbijaju saradnju. Ne jedu hranu koju sam im mudro i lukavo kupila ne bih li ih odobrila i privolela na svoju stranu. Proverila sam da li je problem možda u hrani, nije! Drugi psi je jedu normalno. Moraću da iznađem drugu taktiku. Do tada, i dalje ne idem kroz gang sama ili bez bicikle.
Danas smo snimali gamelan orkestar za neki promotivni materijal koji će Fondacija koja podržava Džonatana i Tinu da pravi. Sutra je moj intervju. Od svih ljudi koje su izabrali da govore o njima, mene najkraće znaju. Jako, jako, kratko, ipak oni žive ovde već 15 godina i ja sam baš počastvovana molbom da učestvujem. Danas smo malo razgovarali o tome šta bih mogla da kažem i uspela sam da ih rasplačem. Baš kao u američkim serijama. Vama bi se želudac prevrnuo.
Evo kako sve to otprilike izgleda (muzika,ples,Indonežani i stranci zajedno):
Na Baliju svi uče da plešu i sviraju od malih nogu i to ne samo jedan instrument vec sve u gamelan orkestru. To znači da i bakica koja radi na parkingu bolje pleše od mene koja sam student balinežanskog plesa na prestižnom balinežanskom institutu. Nije pesničko izražavanje, istinit događaj.
Časovi plesa prolaze kako prolaze, bolje i gore. Profesor muškog plesa je duša jedna i odličan predavač. Za razliku od profesorke ženskog plesa, koja prebzo skače sa jedne poze na drugu i onda očekuje da smo čas posla u stanju da ih spojimo u smisleni pokret, Pak Vajang (gospodin Vajang) nas je prvi čas sat vremena učio jednoj pozi. Jako je teško i boli, ali istovremeno vrlo zadovoljavajuće. Sve sam srećnija ovde i dani dobijaju neki smisao. Raspored mi je gust, ali volim. Svaki dan nešto, gamelan, balinežanski ženski ples, balinežanski muški, evropski moderni, kontemplativne molitve (pričaću vam o tome). Još kad bih negde našla neke parice za privatne časove plesa i indonežanskog bila bih najsrećniji štreber na planeti.
Zanimljivosti: buka na indonežanskom znači otvoreno, Batak je zajedničko ime za etničke grupe sa severa Sumatre, pak je gospodin, matematika, reklama i pinceta ostaju iste, a nanas je ananas.
I dalje na Baliju nosim broj 40 i mogu vam reći da izraz "znoj sa mene curi" poprima novi smisao. Teče! Ona babska priča da ti je manje vruće ako piješ vruć čaj i jedeš začinjenu hranu, je totalna budalaština! Samo počneš da se znojiš i na mestima na kojima nisi ni znao/la da imaju znojne žlezde.
Kad smo več kod tog broja 40, pošla ja u vožnju biciklom okolo-naokolo da se malo razonodim i na medveđu uslugu sebi, otkrila sam outlet sa zapadnjačkim markama. Sve stvarno pristupačno po našim standardima, ali ne i po mojim indonežanskim (mada ni mojim srpskim ako ćemo ruku na srce,ali shvatate šta hoću da kažem). I kad kažem pristupačno, ne mislim, nabili prvo cenu, pa spustili za pedesete post, pa ako prištediš imaćeš za mesec dana ukoliko se ne proda. Ne, ne, ne. Odmah imaš bar za jednu stvarčicu. A i brojevi svi pravi.Vidite, ja sam u Indoneziji sigurno XL. Osećam se kao Guliver među Liliputancima, i to debeli Guliver.
I tako ja, umesto da se oraspoložim, odoh odatle još pokunjenija. Kod kuće bih se takva verovatno (sigurno) posvađala s nekim. Ovde sam potamanila mrave. Opsedali su nam hodnik u našoj zgradici, pa sam ih pomela (po ko zna koji put), iscrtala kredu (prvi put) i pomela opet. Dok sam čistila te mrave, shvatih da ovde samo od mene same zavisi kakav će mi dan biti i kako ću se osećati. I odmah sam počela da se osećam bolje. Ručak u obližnjem varungu je dodatno pomogao. Za te pare bih možda mogla da kupim žvake u Beogradu. A daleko je ukusnije od neke majice ili nečeg tome sličnom.
Sutra Ubud i kupanje u nekom jezeru!
Internet je spor i skup, ali evo postoji. Hrana jeftina, a ukusna. Okean, pesak i sunce besplatni. Nije da sam mnogo uživala u njima, ali ću, obećavam. Ne stižem da budem turista na Baliju.
Psi i dalje odbijaju saradnju. Ne jedu hranu koju sam im mudro i lukavo kupila ne bih li ih odobrila i privolela na svoju stranu. Proverila sam da li je problem možda u hrani, nije! Drugi psi je jedu normalno. Moraću da iznađem drugu taktiku. Do tada, i dalje ne idem kroz gang sama ili bez bicikle.
Danas smo snimali gamelan orkestar za neki promotivni materijal koji će Fondacija koja podržava Džonatana i Tinu da pravi. Sutra je moj intervju. Od svih ljudi koje su izabrali da govore o njima, mene najkraće znaju. Jako, jako, kratko, ipak oni žive ovde već 15 godina i ja sam baš počastvovana molbom da učestvujem. Danas smo malo razgovarali o tome šta bih mogla da kažem i uspela sam da ih rasplačem. Baš kao u američkim serijama. Vama bi se želudac prevrnuo.
Evo kako sve to otprilike izgleda (muzika,ples,Indonežani i stranci zajedno):
Časovi plesa prolaze kako prolaze, bolje i gore. Profesor muškog plesa je duša jedna i odličan predavač. Za razliku od profesorke ženskog plesa, koja prebzo skače sa jedne poze na drugu i onda očekuje da smo čas posla u stanju da ih spojimo u smisleni pokret, Pak Vajang (gospodin Vajang) nas je prvi čas sat vremena učio jednoj pozi. Jako je teško i boli, ali istovremeno vrlo zadovoljavajuće. Sve sam srećnija ovde i dani dobijaju neki smisao. Raspored mi je gust, ali volim. Svaki dan nešto, gamelan, balinežanski ženski ples, balinežanski muški, evropski moderni, kontemplativne molitve (pričaću vam o tome). Još kad bih negde našla neke parice za privatne časove plesa i indonežanskog bila bih najsrećniji štreber na planeti.
Zanimljivosti: buka na indonežanskom znači otvoreno, Batak je zajedničko ime za etničke grupe sa severa Sumatre, pak je gospodin, matematika, reklama i pinceta ostaju iste, a nanas je ananas.
I dalje na Baliju nosim broj 40 i mogu vam reći da izraz "znoj sa mene curi" poprima novi smisao. Teče! Ona babska priča da ti je manje vruće ako piješ vruć čaj i jedeš začinjenu hranu, je totalna budalaština! Samo počneš da se znojiš i na mestima na kojima nisi ni znao/la da imaju znojne žlezde.
Kad smo več kod tog broja 40, pošla ja u vožnju biciklom okolo-naokolo da se malo razonodim i na medveđu uslugu sebi, otkrila sam outlet sa zapadnjačkim markama. Sve stvarno pristupačno po našim standardima, ali ne i po mojim indonežanskim (mada ni mojim srpskim ako ćemo ruku na srce,ali shvatate šta hoću da kažem). I kad kažem pristupačno, ne mislim, nabili prvo cenu, pa spustili za pedesete post, pa ako prištediš imaćeš za mesec dana ukoliko se ne proda. Ne, ne, ne. Odmah imaš bar za jednu stvarčicu. A i brojevi svi pravi.Vidite, ja sam u Indoneziji sigurno XL. Osećam se kao Guliver među Liliputancima, i to debeli Guliver.
I tako ja, umesto da se oraspoložim, odoh odatle još pokunjenija. Kod kuće bih se takva verovatno (sigurno) posvađala s nekim. Ovde sam potamanila mrave. Opsedali su nam hodnik u našoj zgradici, pa sam ih pomela (po ko zna koji put), iscrtala kredu (prvi put) i pomela opet. Dok sam čistila te mrave, shvatih da ovde samo od mene same zavisi kakav će mi dan biti i kako ću se osećati. I odmah sam počela da se osećam bolje. Ručak u obližnjem varungu je dodatno pomogao. Za te pare bih možda mogla da kupim žvake u Beogradu. A daleko je ukusnije od neke majice ili nečeg tome sličnom.
Sutra Ubud i kupanje u nekom jezeru!
Нема коментара:
Постави коментар