ista priča

Ceo dan na probi, a kad se napokon vratim u kost ne mogu da se povežem
na internet!

Danas i sve do utorka, kada nastupamo, ćemo imati probe od 2 pa do 6/7. U ponedeljak imamo generalnu probu na sceni tek u 11 noću. Kad se završi redovan program za taj dan. Ja ne znam kako ću da izdržim, meni u 11 glava već pada.

Budim se oko 7, sama od sebe, sednem za kompjuter i zvrjam po internetu, koji sam tada radi pošteno, u 11 već otkazuje poslušnost, pa ja uzmem malo da vežbam. Svaki put nešto drugo, balinežanski ples, jogu, moderan ples, normalne vežbe... Onda pod tuš, pa u Sanur na ručak i probu. Ako nemam ja probu, a onda idem da gledam Šarkinu probu. Posle probe večera i možda neko druženje, pa u krevet i sutradan sve iz početka.

Čula za novu vladu. Nemam komentar.

Ljubim!

Invisible People

Invisible People contains the stories of 53 poor, stigmatized and marginal Indonesians.

Those telling their stories include paraplegics; sex workers; landless peasants; transsexuals; widows, divorcees and abandoned women; sea-dwelling, semi-nomadic Bajau fishers and pirates; drug users in urban slums; Papuans living with HIV and dying of AIDS; beggars and others disabled and disfigured by leprosy.

The book can be downloaded at: http://www.wayang.net/?page_id=19

Izlet

Pisala sam vam bila svojevremeno šta bih volela da vidim na Baliju. E pa, juče sam otipla na jedno od mesta sa spiska. Jedno od najlepših mesta na planeti Zemlji.

Moj drugar Gede, kog sam podučavala engleskom, me je odveo u Pura Bratan, hram na jezeru Bratan. Dva sata vožnje do tamo i dva natrag. Ali stajali smo i usput, kupili jagode, ručali.

Hvala mu, mnogo mu hvala!

Nego, jezero Bratan je glavno jezero na Baliju u koje se sliva sva voda sa planina i iz kog se navodnjavaju sva pirinčana polja na Baliju. Stoga je i posvećeno Boginji voda, Devi Danu, ali i sa delovima posvećenim Šivi, pa čak i Budi. Naime, u okviru hrama se nalazi i sveto Banyan drvo, sveto i hindusima i budistima, pod kojim je Buda dostigao Nirvanu u Indiji.

Posetili smo i još dva hrama, jedan na jezeru Bujan i treći, bliži Denpasaru, koji zovu Plutajuća bašta.

Fontana na benzinskoj pumpi

Sveto drvo

Opsednuta balinežanskim vratima

A kako i ne bih bila.

Pura Beratan

Moglo bi da bude bilo gde na svetu, "samo" je lepo. Dom.

Pura Buyan

Balinežansko pismo

Plutajuća bašta

Još jedan dom.

Šovinizam na delu

Ponedelnik

Pa ja sam bila zadovoljna današnjom probom. U stvari i dan je bio dobar. Ništa nešto mnogo posebno, ali sve nekako potaman. Ustala kad mi se ustajalo (nema više navijanja sata), oko 9, popila kaficu, vrzmala se po internetu, vežbala (ne odustajem ja od plesa, najzabavniji vid vežbe), pa se uputila na probu.

Već nedelju dana po mene dolazi Rizal, sin žene koja radi za Džonatana i Tinu kao kućna pomoćnica i jako joj je bilo stalo da počne i on nešto da raducka za njih. Džonatan je smislio da bi šoferisanje mene mogla da bude prva proba. Naime, ja sam do sada na probe išla svojom bicklom i ako niko nije mogao da me poveze natrag, odlazila sam na sred jer bi me inače mrak sačekao na putu. Pošto nam se izvedba opasno približila, a Džonatan je u Americi, ja sam sad jedina na đublagu i trebam im na svakoj probi od početka do kraja. Dodatno, pošto su Džonatan i Tina u Americi, nema nikoga da me poveze sa sve biciklom. Džonatan je predložio taksi, ali tu se javio drugi problem. Psi! Ja ne mogu sama da prođem gangom, uvek zamolim nekog da me otprati na ulicu i sa ulice do kosta, a taksista to ne bi bio voljan da radi. I tako se došlo do ideje sa Rizalom. Pošto svi i ovako i onako dobijamo od skora pare za transport (100 dinara po probi što je jednako dvema vožnji bemoom), oni su te pare preusmerili na Rizala, samo malo više, 200 dinara u jednom smeru. Sa proba me vraća Simbi, koja živi sobu do mene (pre je bila ispod, a Džejn do). Sad se vi pitate što me Simbi ne vozi i na probe, nego bacamo pare? Pa Simbi radi i na probe ide sa posla. Mogla bi ona mene ujutru da odveze do Sanura, pa ja tamo da blejim ceo dan, leškarim na plaži, ali nemam ja para za to. I eto, tako ja dobih
šofera na dobrom motoru, koji zna jezik, ulice...

Probu je počela sat vremena ranije za nas iz zadnje klupe, tj. tri sata probe sad imam 4 puta nedeljno. Meni to odgovara.

Polako planiram šta ću i gde ću krajem jula. U avgustu nemamo stipendiju, pa imam opciju da budem kod Šarke ili Džonatana i Tine besplatno. Jedino što, Šarka ima mačku koja ujeda (već me je ujela,
sećate se), a Džonatan i Tina imaju dva psa u dvorištu. Ne bi to bio veliki problem da su oni tu, ali neće ih biti gotovo ceo avgust (opet će putovati, samo u Mađarsku tada). Vraćaju se veče pre nego što ja krenem vama natrag, što znači da nema nikog da me provede pored pasa ili proveri da li su vezani. Ako mi Nemanja dođe u posetu to će biti super jer je on lud za psima i moći ćemo da uživamo u kući u Sanuru. Ako ne... ne znam šta ću.

Vašar

U nedelju je počeo Bali Art Festival i trajaće mesec dana. Ulaz je uvek besplatan što je meni neverovatno. To je kao da je BITEF besplatan. U stvari. BELEF i jeste nekad bio isto ovako dobar i za džabe.

Ja sam do sad bila na dve večeri. Na otvaranju je bio predsednik Indonezije, a nastupali su studenti mog Fakulteta. Koreografiju je osmislila baš moja profesorka plesa. Eh, kada bi naše studentske
predstave tako izgledale. Scenografija, kostim, mašinerije, svetlo... Balinežani gomilu para u izvedbe ulažu. Ali zato sve ostalo...

Juče sam gledala po prvi put pozorište senki. Lutke jesu bile balinežanske, ali su izvožači bili stranci, uglavnom studenti iz Amerike. Dobra strana toga je što sam razumela šta se dešava, loša što je priča bila banalna, o Balinežanima i turistima.

Pozorište senki bi trebalo da pripoveda Ramajanu, Mahabharatu ili priču o veštici Rangdi. Izvodi ga samo jedan čovek - dalang, najcenjeniji oblik umetnika na Baliju, u nivou sveštenika. On improvizuje, ubacujući dbnevno-političke događaje i šale, koristi desetine glasova tokom priredbe, za svakog lika drugi, sam pravi lutke (oko 100 lutaka) od kravlje kože i sam ih oslikava. Lutke su i
filigranski rezbarene kako bi bile lepe kao senke i oslikane jer ako se wayang kulit izvodi danju, ne koristi se platno. Sa desne strane su dobre lutke, u sredini neutralne, a levo zle. Jedna izvedba ume da
traje i satima. Pošto dalang govori jezikom koji retko ko još uvek zna na Baliju, četiri klovna sede ispred platna i prevode.

To vam je ukratko, ima u tome mnogo toga više, što činjenica, što simbola, a ja još nisam sve povatala.

Evo šaljem vam nešto sličica.

Ljubim.

Džakarta, drugi put

U Džakarti smo na ceremoniji zatvaranja Darmasisve. Dobar hotel, topla voda, bazen, odlična hrana, studenti iz svih gradova predstavljaju šta su naučili tokom godine (ne mnogo)...

Ja sam zbog  bazena i hrane i pošla. Za nekoga ko je živeo pored okeana godinu dana, sramotno malo sam se kupala. Pričala sam vam, odete na plažu, a tamo nema vode. Svaki dan morate da gledate tabele na internetu kad je visoka plima. Obično dva sat rano ujutru, posle hodate po okeanskom dnu dokle vam pogled seže.

Samo jednom sam izašla iz hotela, kupila cipele (jadnica) i uslikala nešto zanimljivo.

Prelazimo Radka i ja bulevar u blizini hotela, gledamo kako žive glave da sačuvamo, i dobro pod auto nismo podletele kad smo videle što ćete i vi sad da vidite.

Malo smo se pitale da l' će nas 'apse jer slikamo vojne zgrade (štab njihovih marinaca, komandosa, šta-li), ali već smo bile spremne da kažemo da smo mislile da je zoološki vrt.

Različite su teorije o tome šta rade sa ovim bambijima. Ja mislim da služe pacifikaciji marinaca, Milica L. misli da su tu da (očigledno) zbune neprijatelja. Obe teorije validne, misli.

Ljubim.