Mislim i Dobar dan i dobar dan sam imala ja.
Prvo smo izjutra imali školicu, vodopodi znoja sa mene i taman kad pomislim da sam počela da kapiram ponešto (tri sata kasnije), čas bi gotov. Sutra imamo čas muškog plesa i plašim se da će sve to da mi se pomeša.
Oko podneva sam doručkovala, došla kući, istuširala se (htela sam da ostanem pod tušem i da nikada ne izađem) i stropoštala se u krevet. Jedva sam se naterala da ustanem oko 3. Od vrućine i vlage je teško i spavati.
Onda nam (Minu, Iloni i meni) je Džejn održala mali čas indonežanskog (koji je ona diplomirala), zatim smo otišle na čas gamelana u GCC, a posle smo ostale i na horu. Do GCCa smo se vozile "bemom" što je kombi poput onog što braća Troter voze u "Mućkama" samo sa 4 točka. Pisala sam vam već. Zaustaviš ga na ulici, pa se cenkaš oko cene (oko 50 dinara) i kad se dogovorite uđeš pozadi. Voze samo do nekih 5-6 uveče, pa su nas sa večere posle hora dovezli Gabi i Majkl, brat i sestra, mešanci sa svijujeh strana. Upravo smo stigle i ja jedva čekam da legnem u krevet, samo malo da ispraznim glavu pre.
A hor?! Potpuna katastrofa, raštimovana bagra. Bogati, matori, gej belci, siromašni, mladi, gej Indonežani (ovde se to zove šofer, tj. niko tu nije izdržavani ljubavnik, već su svi u službi, što je razumljivo s obzirom na zakone u Indoneziji) i žene.
Ovako je to meni izgledalo:
Nećemo se više družiti. Mada, dobila sam jedan od onih predivnih komplimenata koje samo gej muškarci mogu da vam upute - kada govorim zvučim kao Ingrid Bergman (i njena ćerka).
Gamelan, pak, je meni kao matematika, ne težak, već nekako mehanički. Ne postoje note, ljudi prenose melodije sa kolena na koleno i pamte ih tako što ih svakodnevno izvode i vežbaju. To znači da se gamelan na početku uči tako što kopiraš učitelja (gurua) i nije ti mnogo toga jasno iz prva. Ne čuješ samu sebe i svoj deo, već ceo orkestar i teško je razaznati šta ti tu tačno radiš i kako doprinosiš svemu tome. Ali učitelj vrlo dobro čuje kad pogrešimo. Kad te ošine pogledom! Sve je naravno stvar vežbe, vremena i brojanja. Skoro ista stvar je i sa plesom.
Odoh da zalivam cveće i praznim glavu.
Ljubim vas.
Prvo smo izjutra imali školicu, vodopodi znoja sa mene i taman kad pomislim da sam počela da kapiram ponešto (tri sata kasnije), čas bi gotov. Sutra imamo čas muškog plesa i plašim se da će sve to da mi se pomeša.
Oko podneva sam doručkovala, došla kući, istuširala se (htela sam da ostanem pod tušem i da nikada ne izađem) i stropoštala se u krevet. Jedva sam se naterala da ustanem oko 3. Od vrućine i vlage je teško i spavati.
Onda nam (Minu, Iloni i meni) je Džejn održala mali čas indonežanskog (koji je ona diplomirala), zatim smo otišle na čas gamelana u GCC, a posle smo ostale i na horu. Do GCCa smo se vozile "bemom" što je kombi poput onog što braća Troter voze u "Mućkama" samo sa 4 točka. Pisala sam vam već. Zaustaviš ga na ulici, pa se cenkaš oko cene (oko 50 dinara) i kad se dogovorite uđeš pozadi. Voze samo do nekih 5-6 uveče, pa su nas sa večere posle hora dovezli Gabi i Majkl, brat i sestra, mešanci sa svijujeh strana. Upravo smo stigle i ja jedva čekam da legnem u krevet, samo malo da ispraznim glavu pre.
A hor?! Potpuna katastrofa, raštimovana bagra. Bogati, matori, gej belci, siromašni, mladi, gej Indonežani (ovde se to zove šofer, tj. niko tu nije izdržavani ljubavnik, već su svi u službi, što je razumljivo s obzirom na zakone u Indoneziji) i žene.
Ovako je to meni izgledalo:
Gamelan, pak, je meni kao matematika, ne težak, već nekako mehanički. Ne postoje note, ljudi prenose melodije sa kolena na koleno i pamte ih tako što ih svakodnevno izvode i vežbaju. To znači da se gamelan na početku uči tako što kopiraš učitelja (gurua) i nije ti mnogo toga jasno iz prva. Ne čuješ samu sebe i svoj deo, već ceo orkestar i teško je razaznati šta ti tu tačno radiš i kako doprinosiš svemu tome. Ali učitelj vrlo dobro čuje kad pogrešimo. Kad te ošine pogledom! Sve je naravno stvar vežbe, vremena i brojanja. Skoro ista stvar je i sa plesom.
Odoh da zalivam cveće i praznim glavu.
Ljubim vas.
Нема коментара:
Постави коментар