среда, 28. децембар 2011.

Cica-maca

Ujela me mačketina!

Vakcinisana je protiv svega, pa besnilo i sl. nije frka, a i nije duboko i ne boli. Samo na dlanu je, kod palca gde je mesnato i mekano, i ne mogu da hvatam dobro stvari, posebno ne biciklu i udaraljku za gamelan, tako da sam ostala kod kuće danas.

Kaže mi Radka, kod koje je spavala pre nego što je i ona otišla, da ujeda kad je srećna. ?! ?!

Malopre je došla pred vrata (mačka, ne Radka), mjauče li mjauče, ali je ja nisam pustila u sobu.

Kad me je ujela ja sam je mazila, ona prela k'o luda i odjednom, ćap! Niotkuda.

Nećemo se više družiti. I ovako se stalno penje na krevet, po ormaru i uvlači se u komodu, ne možeš da je ostaviš pet minuta samu, a da se ne pitaš šta li sad grebe.


Eh, druženje. Ode Eva i ja nisam ni stigla da se uželim društva, kad je svratila Jelena Savković. Ona studira u Surabaji jezik i došla malo da švrlja Balijem sa nekim bendom. Svratila je na ručak i čašicu razgovora i baš mi je prijalo. Istina, obe smo na trenutke pričale i engleski i indonežanski, zbuni se čovek, ali lepo je uvek znati reč koja ti treba, pa makar bila i na stranom jeziku. Krenula je malopre dalje svojim putem, ali kaže doći će opet.

Ljubim!

понедељак, 26. децембар 2011.

Božić, prvi put

Kreteni mi isključli internet četiri dana pre vremena! Nemam pojma ni zašto ni kako. Nisam ni probala da se ganjam sa njima, znam da je kancelarija daleko, znam da ne možemo da se razumemo prkeo telefona. Prosto sam sačekala da ta četiri dana prođu i onda opet uplatila, po rasporedu. Muke sa internetom prerastaju u epske proporcije.

Nego bio Božić, ja bila na dve protestantske službe, bilo mi dosadno, al' dobro sad. Bar se dobro jelo, a i bila sam u Nusa Dui po prvi put i to u Grand Hajatu. Bruka, koliko je to nema veze sa pravim Balijem. Kao neki studio, kako mali Đokica zamišlja da bi odmaralište u tropskom raju trebalo da izgleda. A dobila sam i onu okruglu naforu za pričest, sa citatom iz Biblije. Izraz "eat your words" poprima drugi smisao.

Sutradan je Džejn organizovala malu božićnu prezalogajku u bašti, a uveče smo gledali božićne filmove u Centru, "Scrooged"  sa Bil Marejom i "Love Actually" sa već znate kime-sve-ne.








Nego, stigla mi Eva u međuvremenu. I ono malo od Balija što sam htela da joj pokažem, neče baš ići, jer je jako nesigurna na bicikli. A ja sam kanda verzirana. Taskista koji ju je dovezao iz Kute me traži s njom po ulici i sve me propuštaju jer je on mislio da sam domaća: "Koja je tvoja drugarica? Ona na roze bicikli. Ali ona vozi kao meštanin." Ipak, ja ne vozim ni upola brzo ili smelo koliko bih vozila u Beogradu.

A i kiša pada kao luda. A i gosti su skupa i naporna zabava. Ne zato što ja sad Evu čašćavam, već zato što same aktivnosti koštaju. Koštaju i novca i vremena i energije. A bio Božić (pokloni, čestitke) i kraj je meseca i morala sam da platim stanarinu dva meseca unapred (kod dođe školarina još jedan) i moja koverta je prazna.

Dok bih ja mogla da sedim u sobi i jedem hranu iz frižidera kjou sam nakupovala, s Evom to ne mogu. Bar da biciklu dobro vozi, nego i prevoz do plaže moramo da plaćamo. Sutra odlazi tek uveče i ja već ne znam šta ćemo ceo dan da radimo.

Ipak, lepo je što je tu jer kost je prazan. Sva deca su pootputovala negde za praznike i bila bih jako usamljena inače. I biću, jako usamljena, kad sutra ode.

Bar sam kitas (privremeno boravište) dobila i više neću morati da se cimam do imigracije, plaćam raznorazne kopije i milion primeraka fotografija.. Važi do 31. avgusta tako da se najkasnije vidimo 1. septembra, ali verovatno i ranije pošto je poslednja školarina u julu ja mislim.

Elem, bile smo do plaže danas, ali ni ona ni ja nismo mogle da se kupamo (datang bulan se to kaže na indonežanskom - stigao mesec, bukvala prevod), a i kiša nas je uhvatila, tako da nije bio neki provod. Opet, i samo leći na pesak, pod drvo, u hlad, zažmuriti i slušati talase je divota po sebi.

Posle smo otišle na ručak, našle se sa Džonatanom i Tinom za kolače, pa mi se pridružila i na času gamelana. Napredovala sam u orkestru danas, sad učim da sviram i pemade, oktava više.

Nego dajte predloge za božićnu trpezu! I recept za česnicu!

Trenutno mi je najveći problem veš. Nemam čistog veša! Odnela ja veš i rekla im da mogu da mi ga vrate za 4 dana kada su oni rekli da se dođem za 3. 6 dana kasnije ni jedan komad odeće nije opran! Niti jedan! To znači da ono što sutra budem preuzela (ako išta budem imala da preuzem) neće biti dobro oprano i opet ću morati da vraćam i opet neću imati veš. Upravo nosim kupaći kostim kao donji veš! Jednu belu majicu im već 4. put vraćam jer mi je svaki put daju sa nekim žutim mrljama. Ne plaćam ja ta vraćanja, ali muka mi je više. Jednom sam sama, izbeljivačem, uzela da skidam neku mrlju koju oni navodno nisu mogli da izvuku i izvukoh je ja, ali kanuo mi taj blanš na sarong i skinuo mi boju sa nje. Ne bi ni sve to bio problem da mogu da kupim Veniš ili Ace, ali to ovde nemaju. A smejala sam se reklamama sa tvrdokornim mrljama.

Ilona odveze svoju odeću na bolje mesto, ali dalje je pa ja ne bih mogla to biciklom, a i duplo je skuplje.

Ne znam zašto je to tako sa ljudima.

Kad smo već kod toga, čini mi se da je jako loša situacija kod kuće. Vidim po porukama ljudi na Fejsbuku. Sve neki čemer i očajanje. I razumem, od ljudi se traži na sve strane mnogo više nego što imaju. Ne samo novca, već vremena, snage, strpljenja, ljubavi. Kad je DS imala onaj slogan "Jer život ne može da čeka" ja sam se mnogo nervirala zbog licemerja istog i smilila svoj "Umrimo odmah, da bismo se reinkarnirali što pre, jer život ne može da čeka". Nije baš za kampanju, malo je rogubatan, ali poradiću. A i videćemo kakvu će glupost sad da smisle.

Poslala sam razglednice i čestitke danas. Ako ne stignu, ne šaljem nove! Markica je 100 dinara, jedan obrok, deset komada odeće u perionici, dve vožnje bemoom... Ali treba da vidite kako izgleda (da ne kažem na šta liči) pošta! Šupa, u njoj dve devojke u uniformama, kartonske kutije sa pismima. Mene je baš ta šupica danas smirila. Podsetila me gde sam i kako je malo potrebno da bi stvari funkcionisale.

Volim vas. Odoh da se posvetim malo Evi.

субота, 24. децембар 2011.

prvi Badnji dan

Bila u galeriji, ali ne i na plaži, padala je kiša kad je bila plima. Tokom oseke nema ni smila ići na plažu, nema vode k'o u "Kako je propao Rock 'N' Roll".

Slikar je bio (star je i ne slika više) svojevrsni poinitilista, ali na svoj način. Slikao je prstima, tačke su velike i formiraju oblike, ne boje (kao kod pointilista - izdaleka zeleno, izbliza plavo i žuto), slično onim testvoima za daltoniste.

Hm, sama galerija je u stvari deo kuće tog čoveka i zapostavljena je, sa paučinom u uglovima i vlagom koja izjeda te neprocenjive slike. Uz svu lepotu i umetnost koju proizvode, ne cene je ni blizu koliko bi to zapad činio, valjda zato što je imaju na pretek.

Vrata nam je otvorila slikareva žena, pa nam je i pokazala par slika na kojim je ona. Bila je balinežanska plesačica.

Radka mi je pozajmila aparat, pa sam fotografisala i jednu njegovu belu, rezbarenu garnituru (sto i stolice) koju smo zatekli pred vratima galerije u dvorištu kuće. Na Baliju, nikad niste samo slikar, i vajar ste i drvodelja i pesnik. Nadam se da je fotografija dobra pa da ću moći i da vam je pošaljem uskoro.

Zanimljivo, za razliku od pointilizma ovog slikara gde morate da se odaljite od slike da biste spazili oblike, sva balinežanska tradicionalna umetnost je teško saglediva u celini i najbolje se ceni kad joj se približite, kad vidite lepotu i komplikovanost izrade detalja. E onda se odaljite, pa shvatite koliko je tih detalja na jednom mestu i kako su povezani jedan sa drugim duž cele jedne kuće, recimo, i više vam se ništa ne čini načičkano, već stojite zadivljeni majstorstvom zanata.

Danas su svi u žurbi, panici. Badnji im je dan, a ja se prespavala. Probudila me vrućima u pola jedan. Legla sam relativno kasno, u dva, ali ne toliko da bih spavala do posle podneva! Jako se sad ljutim na sebe, jer propade mi dan i sad je suviše vruće da se penjem na biciklu i idem igde. Ako, to mi je kazna.

Ipak, ima još dosta do kraja dana, a ja treba da obavim još jednu prazničnu kupovinu. Na žalost, galerija nije imala svoju prodavnicu suvenira, a to bi bio pravi uspeh.

Kažu ko nema u glavi ima u nogama, a ja kažem ko nema u novčaniku ima u nogama, tj. ako obaš dovoljno okolo-naokolo naći ćeš pristojan poklon za pristojne pare.

Ljubim.

петак, 23. децембар 2011.

repriza

Mili moji,

Današnji dan je poprilično bio repriza jučerašnjeg, ali izgleda da sam uspela da privolim Džejn da sutra ide na plažu sa mnom, pa se nadam promeni tempa. Na plažu sa Džejn, pa u galeriju sa Radkom i Gusom. To bi baš bilo lepo.

Eva dolazi u ponedeljak, pa ćemo i tu imati zanimaciju. Samo da ne pada kiša. S Evom sigurno mogu na plažu jer će biti kao i ja na bicikli (pitala sam Džejn da joj pozajmi svoju, pošto je retko vozi od kako je pazarila motorče).

Kad smo već kod bicikle, ja sam se opet malo vodala okolo-naokolo, malo kupovala božićne i novogodišnje poklončiće (od 45 do 200 dinara), malo sređivala sobu, zalivala cveće i prskala svoju orhideju (prstima, moram da kupim prskalicu), dokrajčila jaja i pečurke (već sutra bi mi bili preko glave, čini mi se), sve po malo, ali taman. Volim da se odvezem do neke prodavnice, ma samo i da razgledam i da malkice vežbam svoj tarzanski indonežanski.

Ma, i kad je obično, neopisivo je. Ipak sam ja sad na bukvalno, preneseno, metaforično, pleonastično, tautologično i u svakom smislu, drugom kraju planete. Ne moraš biti mnogo radoznala, sve je drugačije, pa upijaš kao dete, i da hoćeš i da nećeš. Eto cveće koje sam zalivala, nikad ranije u životu videla nisam, orhideju nisam ni sanjala da ću imati, okolo-naokolo mi lete leptirovi i cvrkuću ptičice, jedu me komarci koji mogu da me ubiju, spavam pod mrežom koja kao da je za princezu pravljena, čeznem za trotoarima i gradskim prevozom, voda nije za piće, mlad kokos jeste, društvo mi pokupilo amebe i paratifoidne groznice, jedem ljuto da Leskovčanina postidim, bežim od pasa u susret drugim psima, sad znam za dvadesetak vrsta banana i moje omiljene nema u Beogradu, od interneta bih da si čupam kosu, potpuno sam redefinisala svoj pojam čistoće i ne mogu da verujem koliko sam slobodno ja ja. Student balinežanskog plesa! Zvuči izmišljeno.

Nego natrag na zemlju, evo nekih od cena, možda nekome nekad za nešto zatrebaju:

- Sunquick sirup za sok 600ml (jer mi dasadi nekad da pijem samo vodu i treba mi vitamin C i nisam sto godina mogla da ga nađem u Beogradu) - 165 dinara
- med 250ml (napokon, nije od cvetova manga ali je od još više retko egzotičnog voća, tzv. leći ne znam naše ime, ali evo za radoznale: http://en.wikipedia.org/wiki/Lychee) - 490 dinara
- kiselo mleko 1L - 300 dinara
- riba za mačketinu 85gr - 60 dinara
- 2 konzerve tune, 130gr - 210 dinara
- limenka švepsa (za džin i tonik) - 125 dinara
- Ginis boca oko 350 dinara
- džem od ananasa 250gr (alo! džem od ananasa!) - 210 dinara
- musli 150gr - 170 dinara
- mleko, 1L - 130 dinara
- hleb (9 parčića tost hleba) - 65 dinara
- pečurke (neke nove, ne šampinjoni, nemam pojma koje), 200gr - 55 dinara
- tuferi od vate, 100 komada - 100 dinara
- 2 krastavca - 45 dinara
- ovsene pahuljice, 50 gr - 50 dinara
- puter, 100 gr - 140 dinara
- kačkavalj u listićima (što moj tata voli, za tople sendviče), 200 gr - 260 dinara
- jaja, 6kom - 90 dinara
- žuta lubenica, u parčićima - 50 dinara
- sladoled, 800 ml - 310 dinara
- štapići za uši - 120 dinara
- tanjir mešanog voća (dinja, crvena lubenica, papaja, ananas, grožđe) - 60 dinara
- instant kafa 50gr - 100 dinara
- lajm sam maznula
- tečnost za ispiranje usta
- sredstvo protiv komaraca
- higijena hemija
- higijena kozmetika
- cigarete - kao kod nas, malo jefitnije, ali nemaju istu ponudu pa ako imate svoju marku, možda ćete morati da se prešaltate. Njihove, kretek cigarete (sa karnfilčićem) se mogu naći od vrlo jeftinih do kanda skupljih, ali ne Eumerika skupih.
- veš - 10 dinara po komadu odeće
- telefon - upotreba vremenski ograničena prema uplati, 50 dinara traje nedleju dana, potrošili vi ili ne
- internet, mesečno, 1000 dinara
- struja - oko 200 dinara mesečno
- đubre - 100 dinara mesečno
- plin - mala boca 150 dinara jedno punjenje
- galon vode - od 50 do 150 dinara
- mene moja bicikla koštala 75 evra, ali kupile smo tri u isto vreme pa smo uspele da spustimo cenu sa mislim 100
- ko iznajmljuje motor plaća ga oko 50 evra mesečno
- benizin je jeftin, ali ne znam koliko jeftin
- soba me mesečno košta 80 evra, ali na duge staze se iznajmljuje
- porez - 10%

Ozbiljno se nosim mišlju da se vratim na prehranu samo u varunzima. Moja porcija obično uključuje: pirinač, povrće, klice, piletina/rakovi/lignje, pohovane drangulije, soja (tempe sa kikirikijem recimo), sambal, sok od mandarine. To košta od 100 do 200 dinara, zavisi koliko je čisto mesto

Hiro (Šarkina mačka) mi je bila do malopre u sobi. Ušetala gospođica, izuvijala se svuda, neće od nogu da mi se odvoji, kud' ja tu i ona, i prede li prede na sav glas. Prepostavljam da je sad otišla da obeležava druge teritorije. Kupila sam joj tunjevinu. A i sebi. Al' ne dam još.

Ljubim.

четвртак, 22. децембар 2011.

praznik

se tako zove jer su dani prazni.

Eto, sela ja da vam pišem pismo ni o čemu, kad evo ga Gus (Šarkin drugar), a za njim i Šarkina mačka (koja je ovde u bašti na čuvanju). Zavukla mi se pod sto i neće da ode. Nije da mi smeta, ali nije ni da nema šta da sruši ili kako da se povredi.

Sedeli tako Gus i ja, pričali (Hiro - mačka, je u nekom trenutku sama otišla), on me učio indonežanskom, kad evo je Radka sa pozivom na beherovku sa tonikom. Mmmmm.

Do sada smo sedeli i čaprazdivanili.

Već smo se dogovorili da će Gus da nas vodi u petak u neku galeriju koju je Radka već neko vreme htela da poseti.

Možda vi ni ne znate ko je Radka. Devojka iz Slovačke, živi ovde u kostu i na Darmasisvi je na slikarstvu. Otud i zanimanje za galerije.

Dakle malo manje prazan praznik.

Ipak, ima i to svoje dobre strane. Kao prvo, odnela sam tonu veša na pranje pa ni nemam mnogo šta da obučem, zatim nisam trošila pare i uspešno sam smesila omlet sa pečurkama u kiselom mleku. A i Džejn je provela dan u kostu, pa sam se i s njom lepo popričavala. Jesam se malo provozala biciklom, išla sa Žužanom da odaberemo poklon za Radku, ali ništa vredno pomena nisam spazila.

Šarka je stigla u Češku, a još uvek čekamo Minu da nam se javi.

Ljubim.

среда, 21. децембар 2011.

raspust

Ali još uvek ne bez obaveza, kao što rekoh, od sutra tek.

Jutros smo se pozdravili sa Minu. Nasledila sam njenu orhideju! Nema cvetove više, ali niče nova stabljika, pa možda i budu.

Onda sam bila do imigracije, nas tri (Džejn, Zuzana i ja) na biciklama se zaputile i lepo se provozale. Nije padala kiša, a ulica u kojoj je imigracija je ispunjena velelepnim vladinim zgradama, pa je i jedna od najlepših, sa dugim drvoredom sa obe strane, baš uživancija.

Slikali nas, uzeli otiske, potpisivali se. Treba da odemo po kitas sledeće nedelje.

Posle smo svratile na ručak, pa sam se malo odmarala, malo vozila biciklu i razgledala poklone za Božić i Novu Godinu, a onda i na gamelan.

I tamo smo se opraštali, od Odri, devojke iz Francuske koja je na Baliju živela i radila 6 godina u Francuskom kulturnom centru.

Pošto sam se na gamelan naravno, odvezla biciklom, Radka je iskoristila priliku da provoza koji krug jer nije verovala u onu staru da se to ne može zaboraviti. Ne može! Mada, verovali ili ne, ja se i dalje sećam osećaja vožnje sa točkićima i one prve bez. I tate iza kako me drži i pušta.

Čudno je to, svi imaju ili motore ili kola, ali tek kad sednu na biciklu viču: jao kako je lepo, jao kako je lepo. Možda započnem trend.

Kao što rekoh, sutra nemam nikakve obaveze i već se grozim praznine. Valjda će biti lep dan, pa napokon, pogađate, odem da se okupam u okeanu.

Ljubim.

уторак, 20. децембар 2011.

međunarodni terminal

E pa, otpratismo Šarku na aerodrom, a i Minu nam sutra ode. Upravo sam se vratila sa oproštajne večere (i sladoleda, u kornetu, italijanskog, nije ni blizu Pelivanu) i lepo nam bi. Priča i druženje kao da ne ide niko nikamo, a u stvari samo prećutkujemo da se najverovantnije više nikada nećemo videti.

Danas je kiša bila blagonaklona, padala je ujutru, a onda se smirilo. Uspela sam da odem da kupim Minu oproštajni poklon (torbak, lep, balinežanski, jeftin, oko 300 dinara), da počistim sobicu (posle mi se iz iste nije izlazilo, lepa, čista, mirišljava, uh milina) i spremim si i doručak i ručak. Prvi put sam danas uključila onaj rešo. Plašim se plina.

Ko se narednom bude smejao, više mu neću pisati pisma (kao da ja mogu da znam ko se smeje).

Elem, doručak, jaja i šampinjoni, ali naivno bačeni zajedno u tiganj. Je l' te šampinjonima treba duže nego jajima, ali dobro, za nauk. Već kod ručka sam odlučila da se na greškama uči, pa sam si opet pravila šampinjone, sa kiselim mlekom i bez jaja ovog puta. I salata od krastavaca (opet sa kiselim mlekom) sa strane. To je već bio uspešniji poduhvat. U svakom slučaju, danas nisam gladovala. Jedva čekam nove avanture u kuhinji.

Ipak, zaista je jeftinije jesti po varunzima nego kuvati. Možda ne i zdravije uvek, ali ako se razbolite bar se ima para za lekara posle. Ko jede zdravo, bolje da i bude zdrav!

Raspust je počeo, ali to ne znači da sam sad skroz bez obaveza. Sutra treba da idem u imigraciju da mi uzmu otiske za kitas, a predveče imamo probu gamelana u Centru. Sledeća priredba je za mesec dana. Do tad ću već postati maestro.

Nedeljna izvedba nije prošla bez svojih problema, ali ja sam bila jako srećna jer sam, ispostavilo se, svirala za svog profesora barisa. Svi su bili zadivljeni njegovim plesom. Bio je pod maskom i teškim kostimom i igrao je starca, ali kažu tek kad bi mu pogledali u ruke bi shvatili da je reč o mladom čoveku, toliko je dobar u svojim pokretima.

Ah, a sa raspustom su došle i najave željenih poseta. Za sada Eva (delile smo sobu u Džakarti) najverovatnije dolazi 26. da provede dva dana kod mene. Ma, ko-god došao dobrodošao, samo da ne očekuju da im igra bela mečka. A to je ono što ljudi obično očekuju od Balija. Ja nekako se trudim da postanem deo ovog sveta ovde, da ga shvatim izunutra, a ne da stojim sa strane i budem zadivljena ne razumevajući zaista šta se oko mene dešava. U tom smislu, ne bih bila dobar turistički vodič, ali ako neko želi da se oseća kao kod kuće, to može da dobije. To je u stvari ono što nam svima ovde najviše i nedostaje i što svi pokušavamo da postignemo zajedno.

Ljubim vas sve koji ste stvarno kod kuće.

понедељак, 19. децембар 2011.

Božićni koncert

E pa, prošlo i to čudo. Dva sata zabave, od vrhunske do amaterske i natrag, ali sve u svemu, lepo druženje. Ja svirala i glumila, bila gomila judi, svi nasmejani, lepo obučeni, hrana i piće (ja sam si spakovala nešto od toga i ponela kući), čak nas je i vreme poslužilo, ceo dan je bilo sunčano. A i popodnevni čas mi je bio otkazan (voljeni mi baris), pa sam imala vremena i da se odmorim posle jutarnjeg.

Svi kažu da smo bili super, ali to im je posao. Mislim da sam ja jedini baksuz na svetu koji odbija da laže ljude da su bili dobri kad nisu. Ali nije sad baš kao da im kažem da su bili loši. Samo se spakujem i odem. Imam neka preča posla, izvinite me.

Saši me je dovezla kući (devojka koja se vraća u Australiju uskoro), pa smo malo posedele na terasici, popile po džin i tonik (još ima džina, još skuplja prijatelje kao med pčele) i popričale se.

Nedostajaće mi. U stvari, nedostajaće mi pre svega mogućnost prijateljstva sa njom jer je prijatna osoba.

Sutra pauza, pa onda u nedelju još jedna priredba. U nekom balinežanskom selu. To će biti zanimljivo!


Evo i nekih slikica sa raznih strana, od mobilnih telefona do profesionalnih aparata.


U orkestru sam vam levo, iza Luisa i Mariko, ispred Majkija, a pored Tine.


Gembala


"Classic Aleksandra" kaže Džonatan. Hm.


Nas 4voro od 5oro koji su imali monologe sinoć. Saši, Gabi, Ave i ja.


Presvukli smo se i sad "držimo čas" Zuzani.

Ljubim.

недеља, 18. децембар 2011.

amaterski Božić

Posle devet sati probe, od čega mislim šest praznog hoda, evo me napokon natrag u mojoj sobi. Već sam legla u krevet i samo da vam javim da sam dobro, pa ću na spavanjac. Čini mi se da zevam već protekla dva sata.

A kad kažem amaterski, ne bih mnogo da elaboriram.

Jedini stvarno dobri izvođači tamo, u muzici, plesu, koreografiji, svemu, su Balinežani. Svi ostali, ne znam kako imaju leba da jedu. To jest znam. Crkva. Katolička, protestanska ili naša, nema veze. Ako uspeš da se dokopaš crkvenog kolača, dobro ćeš jesti. I to u sred posta.

Ali rekoh neću mnogo da elaboriram. Sutra. Jutro je pametnije od noći. I manje nervozno.

Odoh da spavam.

Ljubim.

субота, 17. децембар 2011.

zahuhtavanje

Odoh ja danas na probu sa šeširom, a vratih se sa kabanicom. I tako već par dana, prži-poliva na smenu.

I sutra probe, a prekosutra priredba. Prva. Ma, prekosutra sve! Čas ujutru, čas popodne, sa časa na priredbu. Veselje. A onda još jedna priredba u nedelju, ali to neće biti toliko naporno.

Ja sam sebi delimično olakšala posao jer sam odlučila da sviram iz nota, a ne iz glave, ali to je mrvica tereta s leđa.

Pijem ceđene sokove od voća i povrća kako bih unela vitamine, jedem jaja za energiju, a kažu i da sama fizička aktivnost jača imunitet, pa se nadam da se neću razboleti. U svakom slučaju, jedva čekam raspust. To bi trebalo da bude od 24. decembra. do 9. januara.

Šarka odlazi u ponedeljak, Minu u utorak i biću usamljeno ovde. Kažu to je sudbina ljudi koji žive na Baliju, uvek im neko odlazi. Jedna devojka koju sam upoznala u Centru, posle 6 godina života na Baliju, baš zato i odlazi, jer ljudi stalno odlazei! Začarani krug.

Meni se vreme ovde napokon usporilo. Do pre mesec dana bilo je, "zar već dva meseca", a sada mi misli više naginju ka "još devet meseci".

I pored sveg umora, moraću da nađem nešto novo posle ove priredbe da mi okupira pažnju. Ako može na duže, a smirenije, staze.

Volim vas puno i isto toliko mi nedostajete.

петак, 16. децембар 2011.

Slumming it or How the Balinese perceive us

"the shocked internet attendant inquired where i lived , where is my hotel? yes, i live in that luxury villa around the corner, in denpasar, and my driver just dropped me at nusah indah net and next to me is my private pedicurist to paint my toenails green while i totally slum it at the Net, oh is that 100k or 10k ? well whatever keep the change. omg i got something on my marc jacobs shirt and theres a scary cockroach eeeeek i think the mosquito drank my blood !!! gross! where's my bodyguard? ^_^"

Komšikin status na Fejsbuku. A evo i primera zašto je tako:
Koleginice sa Drugaricom

четвртак, 15. децембар 2011.

mestimično sunčano

Kišna sezona nam se vratila. Evo već dva dana, na smenu pljuskovi i uporna, dosadna kiša. Mariko i mene su uhvatili i mrak i kiša na povratku sa gamelana, ali bar smo bile zajedno na biciklama, pa je bilo bezbednije, a i nije pljuštalo. Pomislio bi čovek da bi se bar po kiši saobraćaj proredio, ali jok. I tako, pokisla sam k'o miš (mada iskreno, mislim da su miševi suviše pametni da pokisnu) i ne znam kako će na ovoj vlagi da mi se osuši odeća. Sva sreća pa je neka jeftina, balinežanska, i odeća i obuća.

A čudno je, čak i kad je oblačno, ne samo da je toplo, nego, na bicikli, osećam da me sunce i dalje prži. Manje, ali ipak.

Gamelan se danas otegao (od 3-6.30 umesto 4-5.50), ali ja i dalje nisam zadovoljna svojim izvođenjem. Ipak, ne živciram se mnogo, više. Sutra opet nemamo probu našeg, klasičnog gamelana, jer vežba drugi, savremeni. Kako je - tako je.

Ni ples sutra nemamo. To bi me inače rastužilo, ali s obzirom na kišu, dobro je. Možda iskoristim slobodan dan da vežbam monolog za priredbu, kad već ne mogu gamelan.

Predala sam papire i fotografije za kitas! Napokon! Viza mi ističe za tačno nedelju dana, tako da je tesno to, ali sad je u rukama Fakulteta i bolje da je tako.

I dobila sam kebaju! Jedva čekam da vidim/vidite kako mi stoji, neko će morati da me fotka za oba, jer ja nemam dugačko ogledalo da se sva sagledam.

To vam je to, ustaljena procedura.

Osim što su me pred zoru probudile ptice. Ne znam šta im bi, ali baš su pošašavile po celom gradu, od petlova do ševa (šta već živi ovde). Toliko su se drale i glasno pevale, sve zajedno u glas, da sam ja morala da stavim vatu u uši. Možda povilenele od onog pomračenja meseca.

A možda i od podivaljale dece koja ne prestaju da bacaju petarde i primitivne vatromete. I to u ovim uskim gangovima! Danas, kad sam se vraćala sa fakulteta, sam htela da pođem prečicom, ali onda sam spazila flašu nabijenu zapaljenim petardama!!!! Idioti! Brzo sam se okrenula i pošla dužim putem, ali čula sam staklo kako puca.

Slažem se sa Džejn, lepo je što ne čujemo i ne vidimo ovde roditelje kako sikću na decu, ali za neke stvari stvarno bi im valjalo iščupati uši. Samo ne znam kome prvo, deci ili roditeljima.

Završih ja večeru dok vam sve ovo napisah. Malo ću sad da švrljam po internetu, gledam neke filmove i serije, pa u krevet.

Ljubim!

среда, 14. децембар 2011.

Ringe Ringe Raja

Napokon, posle toliko vremena, smo "dobile" i poslednje korake pendeta, poslednju deonicu. Nije da smo naučile ostalo (neke jesu), ali nismo više baš potpuno izgubljene u svemiru. Sad ćemo početi da vežbamo ceo ples, od početka do kraja.

Kad sam se vratila u kost, istuširala sam se i srušila u krevet. Biciklom u školu, biciklom iz škole, ples, vrućina. Noćas je malo padala kiša, ali nikakvo olakšanje nije donela. Dok sam zalivala cveće sinoć, mogla sam da čujem vodu kako isparava čim dotakne kamenje na kom su saksije položene.

Ali svejedno, i to malo, dobar je osećaj.

Ivo, koji je bio u poseti svojoj devojci Minu, upravo odlazi. A taman smo počeli lepo da se družimo. I Minu će uskoro za njim. Planirala je da produži, ali izgleda da je Ivo imao koju čarobnu reč za nju i promenila je mišljenje, Ipak, Minu je došla na Bali već iskusna u plesu i gamelanu, pošto u Americi, posebno u San Francisku gde ona živi, imaju dobru mrežu balinežanskih umetničkih grupa, pa se ne brinem da će mnogo propustiti ranijim odlaskom. Na Havajima ima i univerzitet na kome postoji odsek za azijsku umetnost, sa raznim podgrupama. Ne daju stipendije, bar ja nisam uspela da ih nađem, još uvek.

Baris pak već dve nedelje časova vežbamo ceo, ali nismo imali časove dugo i sve sam pozaboravljala. Profesor je bio bolestan, pa zauzet, meni je bilo loše jedan čas i evo, deset dana kasnije, sve me boli i moram da se igram šuge sa pokretima. Ali biće to dobro, nadam se. Nekako imam osećaj da baris mogu da savladam, za razliku od pendeta i ako svi kažu da je pendet najlakši ženski ples. Možda jeste, ali činjenica da ima i teže mi nije ohrabrujuća, čak suprotno, najradije bih digla ruke odmah sad. Ali onda se koncentrišem samo na pendet i odmah mi je lakše.

Mama kaže da sam uvek bila naklonjenija muškom rodu, pa eto sada i u plesu. Učiteljica joj se žalila još u osnovnoj, kada smo bili na rekreativnoj, da se družim samo sa muškarcima. Gluposti! Kako se to može prebaciti bilo kom detetu? E stvarno te učiteljice! Sećam se mamu mog bivšeg je učiteljica pozvala u školu na razgovor jer je on na času nekoj devojčici dobacio cedulju na kojoj je pisalo da je voli. Žena je na to lepo, uvredljivim tonom pitala da li je normalna?

Nego ja mislim da mi muški ples više leži zato što sam uvek imala dobre noge za trčanje, a baris je sav u nogama, široko postavljenim sa prstima podignutim u vis (moj brat se uvek smejao kako mogu da raširim prste na nogama, vulkanski pozdrav nožnom tehnikom, e pa ovde se to u plesu koristi kao izražajno sredstvo).

Minu mi kuca na vrata, ipak imamo gamelan.

Pišem kasnije još.

Samo što smo izašle iz ganga, Minu se setila da posle gamelana nije planirala da se vraća u kost, pa sam ja sišla sa motorčeta i vratila se u kost. Pošto je već bilo kasno da krećem biciklom ka Sanuru, ostala sam u sobi. Reko' pisaću mejlove, sređivati beleške (nakupilo se blokčića, papirića i koje-kakvih škrabotina, pa sam krenula to da sređujem po sveskama.), kad eto je Džejn sa ponudom da nam održi čas indonežanskog. Dugo je prošlo od prethodnog, obično se njeni časovi poklapaju sa gamelanom, tako da mi je baš doborodošao. Od nje mogu da tražim da ponovi stvari, da kaže nešto polako. Od Balinežana, jok. Ja ih pitam: Šta znači ova reč? (Apa artinya ini kata?) a oni u mene belo, ni pantomimu ne probaju.

Uskoro nam dolazi njena mama u posetu. To će biti veselo.

Pazite mi se.

P.S. Zaboravih da prijavim!

Danas su skuvana prva jaja na  našem novom rešou, u našem novom loncu! I to prepeličija!

Pišem i jedem. U stvari, već sam pojela. Eh, srećna vremena kad sam porciju mogla iz dva puta da pojedem. Nisu se porcije smanjile, nego je meni apetiti porastao. Hoće to od fizičke aktivnosti kažu. A sutra dva časa po 2 sata. Uh!

Inače, u radnji smo neki dan videle braon jaja! Pačija su. Istina, ja nikad ranije nisam videla pačija jaja, bar da ja znam, ali zar su pačija jaja stvarno braon? I kad kažem braon, stvarno mislim braon, kao da ih je neko ofarbao za Uskrs.

уторак, 13. децембар 2011.

ekspoze

Ceremonija na koj smo bili juče je odalan, godišnjica  hrama (na Baliju ih ima hiljade). Održava se svake balinežanske lunarne godine (imaju i solarnu), tj. svakih 210 dana. Onako usput, balinežanska (lunarna) godina ima 6 meseci, sa po 35 dana (jednako 210 dana u godini).

Evo slike darova koje Balinežanke na glavama nose u hramove:


Toga je juče bilo na pretek, a na kraju večeri smo mogli da se poslužimo voćem sa korpi.

Izvođeno je 7 plesova, neki bolje neki lošije (već sam naučila da razlikujem). Naša koleginica sa studija, Japanka koja je već drugu godinu na Baliju, je bila jako dobra, i čak je dva plesa plesala. Jedan solo!

Šarka mi kaže da su Japanke najbolje plesačice od svih stranih studenata, svakodnevno idu na privatne časove, vežbaju neumorno, sitne su, mršave i pod šminkom izgledaju kao Balinežanke. Čak Japan zovu "mali Bali".

Šarka, pak, je jedna visoka, bela, plavooka Evropljanka, sa veeelikim nosem i kad je juče izašla da igra, svi su je pomno gledali. A i kostim joj je bio vrlo upadljiv, ljubičasto-zlatni. Šalila se da se oseća kao samuraj-tranvestit.

Ona je plesala tehnikom između muške i ženske, ples dečaka pubertetlije koji se bori sa svojim raznovrsnim osećanjima. Za razliku od strogo ženskog i strogo muškog plesa, ovaj ples mogu da igraju i dečaci i devojčice. Pokreti su kombinovani. Lice je jako izražajno, noge i ruke se drže šire nego u ženskom plesu, ali su pokreti lepši, ukrašeniji nego u muškom. Na žalost, gamelan je nije pratio (što su obavezni da čine, ali često belim plesačicama prirede "iznenađenje") i kad je tebalo da ponovi pokret koji je već izvela, oni su počeli da sviraju novu deonicu. Nju je to izbacilo iz ravnoteže, pogledala ih je kao da će ih ubiti, svi su počeli da se smeju, ali je ona nastavila kroz smeh publike. Onda je izvela par toliko teških pokreta, da su svi zaćutali. Osim dece koja su sedela baš napred gde je ona mogla da ih i vidi i čuje. Ali deca, za razliku od odraslih, se nisu smejala zlobno. Kao što rekoh, grimase lica i pokreti očima su u ovom plesu jako izraženi i to je deci vrlo smešno, posebno na belom licu. I Šarki bi bilo, da nije upravo doživela smeh odraslih. Ipak, na kraju je dobila aplauz i to veći od onih devojaka koje su bile loše. Jer nije bila loša, šta više, samo se gamelan obesno s njom našalio.

A sam gamelan! Veliki, zlatno prefarbani, izrezbareni kao čipka instrumenti. Ruke brze, brze, brže nego i kad vrlo iskusna baka plete. Ali i tu sam dovoljno izvežbana da primetim greške, bar u đegogu koji ja učim. Dvojica momaka koji su ih svirali, nisu imali pojma šta, kad, gde, pa su svako malo jedan u drugog gledali. Inače, muzičari su isti svuda. Puše i piju na sceni, a njima je scena u hramu!

Ah da, rekoh vam da je gamelan bio obavezan da prati Šarku. To je školski, zato se ja onoliko i znojim da savladam đegog valjano. Naime, "najniži" oblik balinežanske umetnosti je gamelan, zatim ide ples, a najviši je lutkarstvo, koje takođe obuhvata i pratnju živog plesača pesmom/govorom (jedna osoba se uči svemu, i pravljenju lutaka i izvođenju predstava i vođenju plesača govorom i pratnji plesača pesmom). Kad kažem najniži, mislim 1. period koji je potreban da se savlada, 2. profesionalni vek, 3. k'o koga prati u izvedbi. Gamelan prati plesača (ako ima plesača), plesač prati priču dalang-a. Ovo je istina uprošćena verzija, postoji i lutkarsko pozorište senki, postoji i ples sa maskama, nekada dalanzi prate, nekad pričaju, nekad pevaju... još uvek pokušavam da po'vatam sve, onako usput sama, pošto nemamo predavanja iz teorije ili istorije balinežanske umetnosti.

Miroslava, Minu i ja upicanjene za odalan

понедељак, 12. децембар 2011.

sve i svašta

Taman čovek pomisli biće ovo jedan dosadan dan, kad-ono!

Tina i Džonatan je trebalo da me pokupe oko 9 da idemo zajedno u nabavku (oni imaju kola, pa tako možemo da odemo do jednog od supermarketa gde su cene povoljnije i gde možemo da kupujemo u većim količinama, je l' te, kao kod kuće), ali su kasnili sat vremena. Nikakav problem, međutim, nismo odmah otišli u nabavku. Prvo smo svratili do prodavnice u kojoj prodaju balinežansku svečanu odeću: kebaje (svečane košulje), kaine (svečane suknje), selendangove (marame koje Balinežanke nose kao pojaseve, a Muslimanke kao hidžab), midere i druge stvari koje su potrebne da bi moglo da se prisustvuje ceremonijama (učesnici nose tradicionalne kostime). Već sam vam pričala da ću morati sebi da kupim taj komplet. E pa, kebaju ću dobiti od Tine i Džonatana. Sve devojčice će ih dobiti, pošto će nas uniformisati za nastup, a kebaje moraju da se šiju po meri, pa ne bi ni mogao niko drugi da ih nosi posle nas. Kaine i pojaseve pak, mogu da nose ljudi različitih veličina, pa ćemo njih dobiti samo za izvedbu. Midere/korsete niko ne želi da deli, čak i kad bi moglo, pa ćemo to sami nabaviti. Ja sam svoj kupila danas. Ostaju mi kain i pojas još. Kebaja će biti bela, pošto je to najsvečanija boja i može da se nosi na svaki tip ceremonije, od venčanja, preko slava, do sahrana. Za kain i pojas još nisam sigurna kakva su pravila, moraću da se raspitam.

Onda smo napokon otišli u nabavku, kupila sam što sam mogla danas od potrebština (voće, musli, jogurt, kafu, sredstvo za čišćenje, štapiće za uši...- čovek nije ni svestan kakve mu sve gluposti trebaju u životu dok te gluposti ne počnu da nestaju), a zatim smo se uputili do krojača na merenje za kebaju. Obim grudi mi je jedan metar! 100 santimetara sam u sise sabila (izvinjavam se, stilska figura paroemion je zahtevala ponavljanje slova s)!

Pošto smo već tada bili u Sanuru, uputili smo se kod njih na ručak i ostali tamo jer je trebalo da počne proba gamelana. Druge vrste gamelana. U stvari, treća vrsta koju sam ja do sada spoznala. Mislila sam ima sam metalan i od bambusa. Međutim, ima više metalnih. Onaj na kom ja učim, svira samo jednu oktavu, ovaj danas svira tri! Instrumenti su potpuno novi, udaraljke bele,i još uvek se drvo sija od laka. Zvuk je mekši i nežniji. Kad su završili sa svojom probom malo sam i ja zasela za đegog tog gamelana i vežbala svoje. I ako ovaj đegog ima više nota (7 ne 5) kako bi mogao da svira više oktava, valjalo je samo ignorisati dve note da bih mogla da sviram svoje deonice kao da sam na đegogu na koji sam navikla. Iz prva je bilo zbunjujuće, ali na kraju sam uspela da odsviram sve tačno, u pravilnom tempu i bez gledanja u note! I dalje bih volela da imamo probe svaki dan do priredbi, ali po prvi put verujem da ću biti spremna.

Nakon svega toga smo otišli na, mislim, zasluženu večeru na plaži, pa natrag u kost, gde su nam Tina i Džonatan priredili još jedan poklon. Dobili smo rešo na plin! Ne znam kako ćemo ikada da se odužimo tim ljudima za sve što čine za nas!

U kostu je bila i Šarka, pa sam se i s njom malo popričala, ali ne mnogo pošto sam sela vama da pišem, a i ona je bila umorna. Sutra pleše na jednoj ceremoniji! Jedva čekam da je gledam. To je ogromna čast, belkinja pleše na balinežanskoj ceremoniji! Četiri godine privatnih časova, dve godine Darmasisve i evo, san joj se ostvaruje.

Moraću da se obučem u balinežansku svečanu odeću koju ću pozajmiti od Tine. Kuku-lele, da vidite šta ću obući! Roze čipka sa srbrnim detaljima! Ja tako zamišljam likove u latinskim sapunicama!

Nego evo lepog primera svečane balinežanske odeće: http://www.zoombali.com/blog/2010/photo/kebaya-photoshoot/

Svašta vam ja napričah, i nemam pojma koliko je sve imalo smisla, ali jako sam umorna i svašta se dešava, pa mi misli nisu baš najorganizovanije.

Volim vas.

недеља, 11. децембар 2011.

Lepota pod mesecom

Evo stigoh sa silnih proba. Uzela bungkus (obrok za poneti) usput, klopala (e, da me tata vidi kako grickam feferone, k'o da su semenke) i sela da vam napišem koju reč.

Ničeg posebno novog nema, ako izuzmete uvek nove vrste voća i hrane. Sva sreća pa nemam vagu za merenje!

Ležem (padam u nesvest) pre ponoći, budim se od sabajle. I upravo sam spazila guštera u svojoj sobi!

Probe za gamelan su se intezivirale, danas smo vežbali tri sata.  I sutra ćemo toliko. Izvedbe su 16. i 18. decembra i treba se  pripremiti. Svi tvrde da sam dobra, a ja bih još probi. Taman savladam jedan deo, kad počenem da pravim greške u potpuno drugom. Uopšte nisam sigurna u svoje umeće da savladam sve to tako brzo, ipak treba neko da pleše na te dve pesme koje izvodimo.

Sve me boli, što od bicikle (ja biciklom do Sanura, a odande, ako je kasno, me vrate Tina i Džonatan kolima), što od plesa jednog, plesa drugog, trećeg, a i od gamelana (ona udaraljka je teška k'o buzdovan). Ma, i mozak mi se umori, a i prokuva. Posle tri sata probe ne umem ni ringe-ringe-raja da odigram, niti odsviram. Ali onda odem na probu sutradan i shvatim da znam nešto što dan pre nisam i odmah mi se vežba još, pa vežbam još. I tako u krug, do priredbi.

Tina me je danas zamolila da učestvujem i u Božićnoj predstavi. Na engleskom! Videćemo koliko mi je težak tekst koji mi pošalju, ako mogu da ga naučim i izgovorim tačno, što da ne?!

Juče uveče nam je nestalo struje na par sati, pa smo se svi iz kosta, spontano, okupili u bašti sa svojim baterijskim lampama (štreber do štrebera, neki imaju i laser). Zabavno je bilo, a i prisno. Nikada do sad nismo bili tako ujedinjeni kao sinoć, čini mi se. Meni naravno restrikcija i sličnih bakrača preko glave, ali drugoj deci bi veselo. Neki su se plašili, neki su plašili, ali sve u svemu, grupna aktivnost.

Slikali smo i cvet koji cveta samo noću i to samo na jednu noć! Džejn i ja smo ufotkale bar desetak sličica (ja sam izigravala rasvetu sa različitim baterijskim lampama, a ona je fotkala i govorila: levo, desno, preblizu, tu, tu...), ali ova je najbolje ispala.

Epiphyllum oxypetalum

Vrsta je kaktusa (neki kažu kombinovan sa orhidejom). Ne cveta iz zemlje, već iz mahovine, između grana ili međ kamenjem. Internet kaže da cveta retko i videti ga je malo čudo. Često fotografi ostave kameru upaljenu celu noć ne bi li uhvatili različite faze cvetanja ovog cveta. Zovu ga Princeza noći, Kraljica noći u Meksiku, Honolulu kraljica na Havajima i Lepota pod mesecom u Japanu. Samo proviđenje je isključilo struju te noći ne bismo li ga videli.

Sutra nemamo časove, što me nikada ne obraduje jer mislim da nam trebaju časovi svaki dan ako ćemo išta da savladamo od balinežanskog plesa, ali šta je tu je. Nemam ni probu gamelana sutra. U stvari, nemam nikakve obaveze sve do utorka!

Ići ću u nabavku, bar nešto korisno da uradim. A možda napokon odem i do te plaže!

Uh, kad bi mi iskrsla besplatna vožnja, pa makar i na kratko, ja bih  odmah došla da vas vidim! Ne bih žalila dva dana u avionu za dva sata.

Volim vas!

P.S. One Ilonine gošće koje sam zamolila da kupe bar vodu (na šta su one rekle: "Naravno, nema problema.") su se spakovale ujutru i otišle. Ne samo da nisu kupile vodu, nego nisu ni pare ostavile da mi kupimo! Aj' što sam ja pobesnela kad sam to čula (meni su samo vodu popile, Iloni su sve u sobi potrošile i istrošile, a i dovodile nam nepoznate ljude ovde u kost, pravile sedeljke u bašti...), nego je napokon i Ilona pronašla svoj jezik i poslala im poruku: kad se budu vratile, ne mogu da prespavaju, mogu samo da ostave torbe na čuvanje (što su učinile) i dođu joj 50000 IDR (trostruko više od dve vode za koje sam ih ja zamolila). Videćemo kako će se situacija odvijati.

субота, 10. децембар 2011.

ponedeljak, tj. utorak, ali početak radne nedelje

Odoh ja na čas, kad tamo nema profesorke. Nema je 45 minuta. Ako se kasnije pojavila, mi za to ne znamo jer smo tada otišli. Na žalost, ovo je više pravilo nego izuzetak.

Meni bi glupo da se vratim u sobu, a da ništa nisam uradila, kao da mi je neko ukrao vreme, pa sam se malo vozila biciklom okolo. Ipak, bilo je suviše vruće za neki veći izlet, pa sam se dovezla do sobice i uzela da čistim. To mi je pružilo izvesno zadovoljstvo.

Do kosta su me pratila neka deca, pa smo se sa njima malo ovde majali. Mrtvi-ladni vam se šetkaju po sobi, ulaze, izlaze, cerekaju se i smejulje. Ništa se ne razumemo, ali bi nam zabavno. Keks je univerzani jezik.

Vode za piće nemamo još od nedelje. Ja sam kupila galon u četvrtak, dok sam se vratila iz Ubuda, ništa nije ostalo. Ni Minu i Ivo nisu bili tu, ali došli gosti jednima, došli gosti drugima, svi piju, a niko ne kupuje vodu. Ja sam danas morala da zamolim i domaćine i goste da kupe vodu, pošto sami ne uviđaju.

I frižider na spratu smo morali da odmrzavamo. Žurka!

Ondak smo otišli na neko ceremonijalno okupljanje. Nije bilo loše, studenti su plesali i to je bilo lepo videti. Ali kasnili su, ponavljali reči sa prehodnih svečanih sastanaka i sve je trajalo predugo, ja čak kraj nisam ni dočekala jer sam morala u Sanur na gamelan. Ni vode nisu hteli da nam daju! Poređali neke paketiće sa vodom i voćem ispred ulaza u salu, ja pitam možemo li da dobijemo vodu, a oni ne daju! Kažu za goste.


"Pa to smo za goste ostavili"

O, omražene li rečenice koja otkriva svu hipokriziju srednje klase, kao i servis koji se vadi samo za slave. Aman ljudi, ulepšajte si svaki dan života. "Enjoy yourself (It's later then you think)"

Ipak, bi ih sramota valjda, pa su nam kasnije doneli vodu. Ali ne i voće.

Onda sam se biciklom odvezla na ručak, pa u Sanur na dva sata probe, pa natrag u kost. Vožnja biciklom tamo i natrag je bila prijatnija nego inače. Duvao je vetar, sunce nije pržilo i saobraćaj je bio redak. Eh, da je tako stalno!

Evo opet ogladnih. Nadam se da varung niz ulicu još uvek radi.

Grlim!

петак, 09. децембар 2011.

Hokus-pokus hrišćanstvo

Ali ko sam ja da sudim? Ako ljudi nalaze mir i zadovoljstvo u stvaranju naivno-amaterske umetnosti inspirisane Svetim Pismom, super. Hoću reći, meni ovo nije dovoljno ozbiljno, ili će se stvarati ili će se odmarati, a ovako ni-tamo-ni-vamo. Štreber u srcu i duši. Ipak, ruku na to štrebersko mi srce, koncept je još u povoju, što bi rekli, i mislim da može da se razvije u nešto stvarno dobro. Ideja radionica je i ovako devalvirana od strane arty-farty krugova i jedino čemu služi je da raznorazni trećerazredni teatri pokreta dobiju crkavice od još raznoraznijih nevladinih organizacija. Valjalo bi obnoviti je.

Nego, mi se ovde igramo bojicama i sličicama, pišemo pesmice, razgovaramo... Jedemo lepu hranu, pogled je divan, plivamo u bazenu. Ja u sobi imam i televizor, sa Fox kanalima koje nisma videla, pa eto, preko dva meseca!

Ne mogu da verujem da su Tina i Džonatan plaćeni da žive na Baliju i da im je ovo posao! Nema teorije da bi naša crkva ikada platila i podržala ovako nešto. Ali ne košta probati. Uostalom, ne mora crkva ni da podrži. Ima ovde ljudi koji su sami platili svoje učešće.

No, uz svu prirodnu lepotu, ja ipak jedva čekam da se vratim u Denpasar i da vežbam ples i gamelan.

Tokom jedne od vežbi, trebalo je da oslikamo na maskama "svoje unutrašnje ja".

Evo sličice nas sa svojim maskama.


Ne možete baš lepo da vidite detalje na mojoj (imama cvetiće na jagodicama), a i nisam stigla da je završim valjano za dva sata koliko nam je za tu vežbu dato, ali nema veze.

Mnogo mi nedostajete i sve vas ljubim i volim!

четвртак, 08. децембар 2011.

Kiša po koji put

Otkazana opasnost od cunamija.

Nemam danas gamelan, udarila tako jaka kiša, sa vetrom, pa je i to otkazano. Sad je stala, ali dok je padala bilo je veselo. Džejn otišla po svoju mamu na aerodrom i ostavila prozore otvorene sa vešom da se suši. Samo što sam sišla po rezervne ključeve kod Danice, kako bih ušla u Džejninu sobu, i već sam bila gola voda.

Sva sreća pa nisam čistila sobu (malo jesam pomela, ali promaja je većinu vratila u sobu), sve se opet umazalo od kiše i vetra, posebno terasa.

Dobro je i što ne moram nigde da idem, otkazan gamelan, imam hrane za vojsku, nije mi hladno, ima struje (mada varira) i vode, internet je plaćen. Samo bih morala da skoknem kredit za telefon da uplatim, ali nije hitno.

среда, 07. децембар 2011.

povlačenje u Ubud

Stigosmo i predivno je.

Severno od Ubuda smo, u brdima, iznad pirinčanog polja i okruženi gustom tropskom šumom.

Sa glavnog puta smo se uspeli strmim stepenicama kroz zeleniš. Izgledaju staro, a ja jako volim izanđale stepenice, ali ko će ga znati da li su stvarno stare. Ovde se sve pravi i gradi tako da izgleda staro, a čak i kad nije tako, vlaga brzo da svemu patinu i mahovinu.

Elem, uz stepenice. Prvo se naiđe na salu za ručavanje koja je na otvorenom, mali bar i recepciju/kancelariju. Desno se ide do bazena okruženog bungalovima, dalje lelujavima putem ka kozmetičkom salonu, đakuziju, teretani i organskoj bašti (qq lele što to smrdi! ali videla sam cimet - kora drveta i vanilu - orhideja koja raste u simbiozi sa određenim drvećem), sve iza velike vile u kojoj smo mi. Vila ima 3 spavaće sobe, tv sobu sa konzolom, dvd-ovima (serijama, filmovima, video-igrama) i knjigama (u kojoj sam ja smeštena, naravski), kuhinju i ogrooomni dnevni prostor koji je samo nameštajem i kojim polu-zidom izdeljen u prostor za ručavanje, prostor za dremanje (ležajevi sa baldahinima), prostor sa ležaljkama za čitanje sa muzikom, prostor za druženje sa foteljama, sofama i stočićma... Sve sa pogledom na šumu i pirinčana polja, a po vedrom danu, i vulkan. Pravi, pravcijati vulkan, a ne kao naša Avala. Lepo nema vrh, "odlomljen" u erupciji 1965. što je maltene juče u tektonskom smislu. Ime mu je Agung (planina, kreativno zar ne).

http://indoartistic.com/mount-agung-balis-highest-mountain

Nego, volim kako hoteli zamisle da nečiji dani treba da izgledaju i onda nam izdele privremeni životni prostor u skladu, kao da smo im kućni ljubimci. Sve me to podseća na onu priču o Ikei u "Fight Club-u" - ovako život treba da izgleda ili sad vam je život potpun. Pretpostavljam da stopa samoubistava među onima koji nasednu, značajno poraste po povratku u njihove nekompartmentirane živote. A možda se vrate kući i napišu "Fight Club".

Evo web stranice hotela (jedna od učesnica je vlasnica).

http://www.alamsari.com/index.html

Mi smo u Vili Sarasvati.

http://www.alamsari.com/villa-saraswati.html

Toliko za sada.

уторак, 06. децембар 2011.

Blagodarenje

tj. Thanksgiving, ali bez ćurke :-(

Ćurku ćemo za (Pravoslavni) Božić, sad smo imali pečenje (babi guli). Kao i kod nas, pečenje se visoko kotira na slavskim jelovnicima. Kopa se rupa, vrti se prase, sve.. samo je soc sa kokosovim mlekom. Ja pečenje ne mirišem ni tamo, ni vamo, ali nisam ostala gladna. Gozba je to bila.

Evo i sličica.




A sutra Ubud.

Ljubim.

понедељак, 05. децембар 2011.

vlaga

Pala sam s nogu od jutros.

Napokon sam postavila mrežu protiv komaraca! Dva dana sam fino moljakala gazdu i ništa, danas sam ga spazila sa prozora u pola osam izjutra i odmah ga dofatila. Ništa, molim Vas, možemo li, nego, hajde da postavimo mrežu, sad.

Pošto smo žurili, pokvarili smo neku skupu sijalicu, pokidali neku trakicu i polomili njegov metar, ali karma je to. Sigurna sam, da mi je pomogao već prvi dani ili bar drugi, svega toga ne bi bilo. Još se i ispostavilo da nismo morali da žurimo. Stigla poruka u sred tog majstorisanja, nemamo čas plesa pošto je Pak Vajan bolestan.

Pomislim ja, divota, taman ću da se odmorim i malo džabalebarim. Krenem da se obučem kad-ono, jedna bluza buđava! Onda sam uzela i izvadila svu svoju odeću iz ormara, omirisala svaki komad i poređala gde sam znala-i-umela da se vetri na suncu. Našla sam još jednu košulju koja je nadrljala, ali se brinem da ima još, samo ja ne vidim. Ova dva komada su crna, pa nije teško spaziti.

Svu odeću koju ne nosim (sve lepe i skupe stvari, za posebne prilike) sam spakovala u kofer jer je plastičan, a kasnije ću kupiti "deovlaživač" da stavim unutra za svaki slučaj (ako moj nos nije dobro ocenio ili ako vlaga ipak prodire).

Onda sam otišla u perionicu po odeću koju sam ostavila da se opere još pre pet dana. Vratim se s tim u kost kad, ne-lezi-vraže, pola odeće nije oprano! Natrag u perionicu, pa pregovaraj na lošem indonežanskom. Ne bi to bio veliki problem, nego treba da se spakujem za put sutra, a vlaga mi je već prepolovila mogućnosti.

Koliko para, toliko muzike

Sredim ja sve sa perionicom, kad evo ti kiša opet, a meni se odeća vetri okolo-naokolo, tj. sad več kisne. Trči, skupljaj odeću.

Tad sam shvatila da su, u stvari, sve stvari koje sam ponela od kuće skupe u indonežanskom kontekstu, posebno sa tako lošim praonicama veša i ovolikom vlagom. Ne samo da neke stvari ni ne operu, nego ono što operu, operu loše (vonja) i pocepaju.

Natrag na stolicu, spuštaj kofer i SVE stvari od kuće u kofer i marš u kupovinu jeftinih, baš-me-briga-ako-ih-pocepate, ali ipak pamučnih, stvari.

U svom tom šetkanju levo-desno, sam opet isprljala sobu, pa ću sad i za to morati da se postaram.

Uh!

Evo, već mi se spava, a tek je podne. Jest, ustala sam ja u 7 i jutro je bilo vruće, ali ipak, prerano je za dremku. Možda druga kafa pomogne, i još jedan tuš. A možda i odložim čišćenje sobe za ponedeljak, posle Ubuda.

Sigurno odlažem.

Ljubim.

недеља, 04. децембар 2011.

počeli da stižu gosti

Prvo Radkin dečko, pa Minu-in, sad nam je i Džejnin prijatelj iz Amerike došao. Dobra vest je, ne moramo da plaćamo dodatno za gosta u sobi.

Još jedna dobra vest je, Tina i Džonatan hoće da nam doniraju rešo na plin. Jedna ringla, ali nov. Akumulirali su poene u jednom supermarketu ovde koje moraju da potroše svakih šest meseci. E pa, šest meseci došlo, a njima u ponudi robe koja se može besplatno nabaviti za te poene, ništa ne treba. Pošto ne žele da mi ovde zavisimo od varunga, pitali su nas da li bismo mi prihvatili taj poklon. Ilona je odmah uzviknula kajgana! Ili-ti grebana jaja po mom. A i smanjiće nam pojedinačne račune za struju.

Jutro je danas bilo pakleno, bukvalno sam osetila sunce kako mi peče ruke i znala sam da će morati da padne kiša, kao i što jeste. Jaka, ali ni blizu monsunskoj. Sva sreća, padala je između moja dva časa, dok sam ja bila u sobici, pa sam mogla i da uživam.

Čas plesa je danas dobro prošao, bili smo u novom plesnom studiju fakulteta sa boljim ogledalima i boljim podom. Polako se prisećam ge mi je dupe, a gde glava.

Čas gamelana je, pak, bio dosadnjikav, čak sam vežbala da sviram levom rukom da mi bude zanimljivije. Valjda ćemo se sutra vratiti onim pesmama koje treba da izvodimo za Božić. One su teže, ali time i zabavnije.

Napokon, kad me neko pita da li sviram neki instrument, moći ću da kažem: da! Čak dva (đegog i đublag)! To što niko neće znati o čemu pričam, nema veze. Sva sreća, u indonežanskoj ambasadi u Beogradu imaju gamelan, pa ću moći i da nastavim. Samo ne znam da li sviraju javanežanski ili balinežanski. Ta dva se drastično razlikuju. Imaju i ples i to baš balinežanski. Ni to neću morati da batalim kad se vratim.

Našla sam slike instrumenata na internetu:

http://gamelan.emacsian.com/Jegog.html

i

http://gamelan.emacsian.com/Jublag.html

Sutra škola, muški ples.

Ljubim!

субота, 03. децембар 2011.

utisak dana: bonsai

Tek je 22h, a meni glava pada.

Bila sam od sabajle u imigraciji, dobila sam produženje vize na mesec dana. Ako kitas ne bude gotova do isteka tog produženja, opet jovo-na-novo. Ipak, prijala mi je rana vožnja biciklom. Saobraćaj je redak, tempertura je niža, deo grada u kom su vladine zgrade je sav u drvoredima... uživancija.

Kad sam se vratila u sobu, spopao me neki napad čišćenja, pa sam maltene polizala sobu. Onda je i podnevno sunce udarilo, pa nisam mogla da prestanem da se tuširam. Sećam se prošlo ili pretprošlo, mislim prošlo, leto u Beogadu je imalo tako tople dane da smo se znojili dok smo se tuširali. Isti osećaj.

Negde oko tri se naoblačilo, hoće kiša-neće kiša, ali na kraju ipak nije htela. Svejedno, ja nisam vozila biciklu do Sanura, nego sam ponela kišobran i u bemo, pa na čas gamelana. Sada već učim dve pesme, svaku na drugom instrumentu. Oba imaju pet "nota", jedan je niži i udara se nečim nalik malom čekiću, a drugi je visok i u njega se svira "buzdovanom" (manja verzija "udaraljke" za gong) od kog mi ruka otpade.

Posle gamelana smo išli na zatvaranje festivala u Sanuru. Prvi put sam slušala muziku na gamelanu od bambusa, gledala sam treću vrstu tehnike balinežanskog plesa za koju nisam ni znala da postoji, na pola puta između ženskog i muškog, videla desetine vrsta bonsaija i orhideja...

Ah, orhideje. Ima jedan deo puta od Denpasara do Sanura koji posebno volim. Tržnice sadnica. Kao botaničke bašte u malom, jedna do druge. Orhideje u saksiji mogu da se nađu i za 500 dinara. Razmišljala sa da si kupim jendu, ali žao bi mi bilo da je ostavim, a htela bih i da jednu donesem mami. Možete li,molim vas, da se rapitate koja su pravila, zakoni ili šta već, za unošenje biljaka u zemlju?

Probala sam još jednu voćku, rambutan. Crvena i bodljikava spolja, malešna, sluzava i bela izunutra sa velikom semenkom, ali ukusna. Ipak, blaga kao i svo ostalo voće koje izgledom obećava mnogo dramtičnije iskustvo. Hm.

U toku je čini mi se azijsko prvenstvo u fudbalu, svi se dernjaju, a niko ne pobeđuje. Kao kod kuće.

Sutra škola. Odoh da odmorim.

Ljubim!

петак, 02. децембар 2011.

Andale Andale , Arriba Arriba

Evo sličica sa sinoćne meksičke večere koju su kod Džonatana i Tine spremali Minu i Ivo.



A i mali podsetnik na stare dobre crtaće:

четвртак, 01. децембар 2011.

Bebek

je, dakle, na indonežanskom patka. A tako ja sebi izgledam dok pokušavam da plešem pendet.

Vidim da vam nisam nigde okačila link za taj ženski ples koji učim. Ispravljam omašku:




Muški ples mi još nekako i ide (logično), ali ženski nikako. Za sad se samo trudim da naučim da budem tačna. Suviše sam velika (rekoh vam, ovde nosim broj obuće 40) i matora za njihovu gracioznost.

Ah, poziv na molitvu, moram poć'! Not!

Na Baliju se svako u nekom trenutku nekome i nečemu moli. Na ovaj ili onaj način. Kad jedni završe sa pojanjem drugi udare u lelejukanje. Da mi je još Džuli Endrjuz da mi malo zajodluje.

Ja se najviše "družim" sa protestantima. Baptisti. Bogami, filmovi i serije su poprilično u pravu.

Bri bi bila ponosna (mada je ona prezbeterijanac).


Čak su mi i stipendijicu dali, k'o što vam rekoh, da sledeći vikend idem na "spiritual retreat".

Sutra Minu i njen dečko Ivo, koji je danas stigao iz Amerike, prave meksičku večeru kod Bejlijevih.

Jesam li vam pričala o Minu? Amerikanka, iz Kalifornije, genetska kombinacija Japana i Iraka, dakle lepa. Živimo na istom spratu u kostu, obe studiramo ples i idemo zajedno na gamelan u Sanur. Ali ona nije ni blizu početnik kao ja. Univerzitet u Berkliju (zapadni Berkli, ne Ajvi Lig Berkli) ima i balinežanski ples i balinežanski gamelan koje ona pohađa, a i često organizuju gostovanja profesora sa mog ISI-ja. Eh, da je nama ta kulturna raznovrsnost!

Možda ćete pomisliti da Minu studira neku umetnost ili bar humanu nauku, ali ne, završila je biologiju i planira da upiše medicinu. Želi da radi na poboljšanju američkog zdravstvenog sistema jer smatra da nije u redu da siromašni nemaju pristup kvalitetnoj lekarskoj pomoći. Eh, da je nama taj idealizam! Mislim, neko je spreman u svojim dvadesetim da uloži novac, rad, trud i godine u svoje obrazovanje sa jasnim planom za ne samo svoju budućnost, nego i boljetak (što bi rekli) svog društva?!

Doduše, malo je paradoksalno da joj je dečko (i budući muž, ako je suditi po onome što sam ja primetila) zaposlen u osiguravajućem društvu.

Pozz.

p.s.
izvinjavam se na eventualnim ponavljanjima, ali dani se ponavljaju, a sa njima i ja

среда, 30. новембар 2011.

Jeruk

Jeruk je reč za sva limunasto-pomorandžasta-mandarinska voća. Neka se mogu razlikovati u imenu tako što im se doda neki opisni deo, poput jeruk nipis za lajm/limetu, ali ako bih nekoga zamolila da mi donese kilo pomorandži (kako se jeruk najčešće prevodi), najverovatnije bih dobila indonežansku vrstu mandarine. Ima zelenu koru, velika je kao pomorandža i ima ukus mandarine. Ova voćka se zove samo jeruk.

Jeruka stalno pijem u obliku tople limunade u varunzima (jeruk panas - topla pomorandža), ali sam tek juče prvi put jela sveže. Nije dovoljno slatko i ima mnogo semenki. Više mi se sviđa južno voće koje dolazi iz Južne AMerike. Uključujući i mango. I njega ovde ima više vrsti, ljudi uglavnom najviše vole "medeni" mango. Okusila sam i nešto što se zove markiza. To je vrsta marakuje (passion fruit), sliči naru, ali nije kisela, blago slatkog ukusa je, sluzavo bela izunutra, tvrdkaste, žućkaste kore. Zanimljivo, ali nisam nešto odlepila sad.

Takođe sam jela i semenke papaje (kažu dobre za probavu). Imaju ukus senfa! Mogle bi se samleti i koristiti kao biber bez problema.

Od regularnih događanja, imali smo jedan čas plesa danas i jedan čas indonežanskog i bilo je jako vruće do nekih 4. Sad je osvežilo,  kanda uživancija, nit' vrućina, nit' kiša.

Uživajte mi i vi.

Ljubim.

уторак, 29. новембар 2011.

Umetnička kolonijalana kontemplativna molitva

Džonatan i Tina su me pozvali da sa njima sledeći vikend idem u Ubud na seminar kontemplativne molitve. Prvo bismo u četvrtak proslavili Thanks Giving (ćurka k'o na televiziji), prespavala bih kod njih, a onda bismo se u petak ujutru uputili za Ubud u neki, kažu, prelepi hotelčić koji gleda na pirinčana polja i vulkan. Tamo bi nas desetoro ostalo do nedelje uveče.

Mnogi su već i bili na tom "seminaru". Nije to baš seminar, mi nemamo srpsku reč za to, "retreat" (ritrit). Bukvalno se prevodi sa "povlačenje", a to je standardna praksa ovde na Baliju za sve. Ljudi odlaze na joga retreat-ove, vegetarijanske, masaže, čišćenja organizma... To je jedan od razloga zašto je Bali tako popularan. Nađu ljudi neko idilično mesto i tamo provedu par dana uživajući u prirodi i razmišljajući o smislu života ili ceni kartona mleka, kako kome milo.

Ja sam im se već pridružila bila na kontemplativnim molitvama nedeljom uveče, ali ovo bi trebalo da bude prava stvar. Nekako nedeljom nikad nema vremena da završim ono što započnem.

Nego, šta je to kontemplativna molitva? To je nešto poput meditacije nad Biblijom. Neko pročita odeljak iz Biblije dva-tri puta, ali umesto da sad tu sedimo i tumačimo šta je pisac želeo da želi, samo se trudimo da čujemo jednu reč ili frazu ili ideju. Dozvolimo da nam se nešto istakne u tom pasusu, kao da nam odzvanja u umu, a onda razmišljamo samo o toj reči/frazi/ideji kao da stoji za sebe, kao da nije deo Biblije, već samostalna misao. Tina je celom tom procesu dodala i bojice, maske, tempere, četkice, papir... Umesto da samo besmisleno razmišljamo i osećamo se jako pametno dok u stvari krademo Bogu dane, mi sednemo i pišemo, crtamo, komponujemo... i osećamo se jako pametno dok krademo Bogu dane.

Meni se ovaj koncept baš dojmi. Što bi moja drugarica Sandra rekla, to je ili najveće sranje na svetu ili najgenilanija stvar ikada smišljena. Ja mislim da je dobra podloga za bilo kakvu umetničku radionicu i prevazilaženje stvaralačke blokade derivativnim putem. Samo bih ja razvila to malo drugačije i ne bih se ograničila na Bibliju.

понедељак, 28. новембар 2011.

nisam prva

Sve dobija novi smisao vremenom.

Don't think you're the first
In the whole universe
To follow your heart
Or gaze at the stars
To stare at the night
Through the clear daylight

Don't think you're the first
In the whole universe
To feel sorrow or shame
As you walk in the rain

Do I love you?
Yes I love you
Or I wouldn't tell you so

Don't think you're the first
In the whole universe
To be caught in the act
Numbered and racked
Put in your place
Made to feel like a fake

Don't think you're the first
In the whole universe
To be untouched by the time
Think you're one of a kind

Do I love you?
Yes I love you
Or I wouldn't tell you so
Don't think you're the first

Don't think you're the first
In the whole universe
To dance with delight
From the meek to the might
As the birds in the trees
Sing their sweet melodies

Don't think you're the first
In the whole universe
To hear a thousand violins
As the trial begins

Do I love you?
Yes I love you
Or I wouldn't tell you so

Don't think you're the last
To be tied to the mast
While you watch from afar
As your world falls apart
You hang on for help
But the rest help themselves

Don't think you're the last
To be tied to the past
While your future's controlled
By the present untold

Do I love you?
Yes I love you
Or I wouldn't tell you so
Don't think you're the first

The Coral

недеља, 27. новембар 2011.

na dvoru Cara Lazara

Još jedan sunčan i vruć, vruć, peče vruć dan.

Ovih dana je uglavnom tako, jako vruće danju, kiša noću. Odgovara mi taj raspored.

Danas sam kupila kacigu za motor, kako bi mogli ljudi da me povezu negde nekad, a ne da svako malo kumim za kacigu okolo-naokolo. I svetla za biciklu sam kupila, prednje i zadnje, moj dinamo je naravno crko očas posla.

Nosim se mišlju da kacigu nosim i kad vozim biciklu. Bezbednost nije na odmet, a Balinežanima smo smešni ma šta radili.

Ponekad, kad krenu da se smeju mom indonežanskom, ja uzmem da im pričam na srpskom. Ajme što ih to zbuni! Nije da znaju engleski, ali dovoljno ga čuju okolo naokolo da prepoznaju neke reči i melodiju jezika. Ali kad ja krenem sa dž, đ, č, ć... preblede. Ko zna, možda misle da upadam u trans (standarna procedura na njihovim većim ceremonijama) tu pred njihovim očima, pa ne znaju da l' da trče po sveštenika da me čisti od zlih duhova ili samo da trče.

Od drugih zanimljivosti, mogu vam pomenuti da se ovde jede samo viljuškom i kašikom ili rukama. Sećam se, još u Džakarti sam bezuspešno tragala za nožem. Niko ne zna da mi kaže zašto nema. Jedan Balinežanin je čak bio iznenađen kad je čuo da mi na zapadu ne jedemo samo kašikom i viljuškom, već i nožem, šta više, bio je ubeđen da su kašika i viljuška zapadnjački uvoz u Indoneziju. Nisam htela da ga zbunjujem dodatnim asortimanom kašičica, viljuškica i noževa koje ponekad koristimo koji i mene pometu.

Ipak, sigurno je u pravu, verovatno su Indonežani ranije jeli ili prstima ili štapićima , pa su im Holanđani uveli escajg. Doduše samo delimičan. Noževe su im moguće uskratili iz straha da ne završe kao večera, umesto za večerom (oni Bataci koje sam vam bila pomenula su bili
kanibali, pa se vi sad pitajte otkud nama reč batak i čiji je to batak). Čak mi pričaju da do skora noževi nisu mogli ni da se kupe u prodavnicama. Naravno, sva hrana je isceckana i usitnjena pa vam nož često ni ne treba, ali često i treba (za voćke npr.).

Kad smo već kod escajga, evo sličica sa večere sa filmskom projekcijom kod Bejlijevih.




čujete je kako se smeje, je l' da?

Vino je katastrofa skupo, oko 20 evra po flaši, a loše (ako nije uvozno). Što bi Džonatan rekao, teško je kad nemaš para ni za loše vino.

Jedna je samo vrsta alkohola koja se više isplati ovde, nego u Beogradu (odnos cena-kvalitet). Guinness pivo. Flaša 620ml košta 300 dinara i ima ga svuda. Imaju i gomilu radnji koje rade 24h i nema zabrane prodaje alkohola posle 22h.

Radnje (varunzi, piljare, butici, sve) uglavnom rade od sabajle do kasno uveče. Ne znam koliko rano otvaraju, ali do sada u Denpasaru nikad nisam bila gladna ili žedna, ma koliko sati bilo. U Beogradu pak... Ima radnji, tezgi koje rade samo danju i onih koje rade samo noću i nude različite proizvode. Npr. njihove "palačinke" ili tradicionalni lekovi, se kupuju uveče. I nemaju kioske kakve ih mi znamo (nemaju ni trotoare na kojima bi kiosci stajali), više su to tezge, što pokretne, što pijačne ili ulične. Glavno je naučiti šta, gde, kad. I koliko, naravno.

Ima tome svemu smisla, kao prvo, najčešće posluju iz svojih kuća. Probiju zid sobe u kući koja gleda na ulicu, pa tu otpočnu posao. Kad im se prispava, zatvore radnju i pređu u zadnji deo kuće. Često ćete ih zateći kako pričaju sa komšijama, ni pet para ne daju što vi čekate da vam nešto prodaju. Drugi biraju da rade noću, kad je manje vruće. Treći, pokretni, izađu na ulicu kad im zafali para, okrenu par krugova, prodaju što imaju da prodaju, pa se vrate kući.


Ražnjići (sate) se peku i na ulici, a kod nas zabranili kioske


Multipraktik, moš ga guraš, moš ga posadiš


Pisang goreng je "sahranjena" banana (pohovan na poljskom znači sahranjen),
obično sa narendanim (lošim) sirom i mrvicama čokolade (loše) preko


Kedaton, pristojni astablišment

Na žalost, i ako nisu lenji, čini mi se da nisu ni malo ambiciozni ili uporni, tvrdoglavi šta-li, i da lako odustaju kad im nešto ne ide od ruke. Ako su naučeni nečemu od malena i dobri su u tome, onda to rade ceo život. Znaju da mogu da postignu ili mnogo ili kvalitetno ili brzo (retko i sva tri, i to oni obučeni u tradicionlanim umetnostima). Znojiti se nad nečim čemu nisi vičan satima i danima, po vrućini ili kiši da bi ga savladao tek za nekoliko godina, to im nije ni malo privlačna pomisao. Dodatno, lako se i rado smeju i jedni drugima, a to nikad nije dobar podstrek.

Kad već pomenuh kišu, ona prolazi i dolazi dok vam ja pišem ovo pismo. Evo baš je udario najjači pljusak do sad i jako je čudno došao. Čula sam ga kako dolazi. Kao roj pčela je zvučalo, koji je snažno doleteo za svega nekoliko sekundi. I evo ga, ni minut kasnije, odleće. I vraća se! Ovo je neverovatno! I sve je jači. Bar ne grmi. Jer kad grmi udara jako blizu, čuje se zujanje struje! A kuće su redom (ne)uzemljene.

Eto, tako vam je to kod mene u Aziji. A kako je kod vas?

Volim vas.

субота, 26. новембар 2011.

načinjena mi je nepravda

Moja majka kaže da sam postala duhovita od kako sam se doselila na Bali.

Samo da se zna, u svom okruženju ja važim za baš duhovitu osobu! I na engleskom sam jako duhovita, čini se još duhovitija nego na srpskom. A na indonežanskom sam najduhovitija, umiru ovde od smeha.

"Ja ovde došlati noseći svoj bicukla."

Nego, htedoh da vam preporučim film. Sećate se? Trebalo je sa Šarkom da idem da gledam neki film kod Džonatana i Tine. Hteli su sa nama da podele svoj dom, jug Amerike kojim sam oduvek bila očarana bez ikakvog očiglednog razloga. Nikad nisam bila tamo, pre Tine i Džonatan nisam znala nikoga sa juga, ali mediji su, valjda, čudo. Od detinje fasciniranosti Skarlet O'Harom (i ako ju je u filmu igrala Engleskinja, pročitala sam ja i knjigu), preko zgražavanja fundamentalizmom radikalnih Hrišćana (tzv. Bible belt, za referencu pogledajte još jedan dobar film, ako već niste - Jesus Camp), do opčinjenosti kantri muzikom i južnjačkim akcentom.

Moram samo na tren da zastanem kod filma "Jesus Camp" (ili, kako ga moja Mika Mala zove, "Eno ga kurac, idemo!") pre nego što pređem na the film večeri.

Upoznala sam momka u Džakarti koji potiče iz jevanđelističke porodice poput onih prikazanih u filmu i kaže sve je tačno, sve je tako kako je prikazano u filmu.

Ali, kao i uvek, to je samo jedna strana. E, film koji smo sinoćke gledali, pokazuje humaniju (ljudskiju? može li se biti više čovekom nego što već jesmo?) stranu tog okolinom indukovanog ludila. Ma nije humanija, nije ni tačnija, samo je drugačija. Druga strana ulice, ona u hladu.

Možda je odgovor na pitanje šta će biti s decom iz "Jesus Camp"-a kad porastu?

A možda je ključ u tome da ga je snimio BBC.

Ko će ga znati, u svakom slučaju sve je tu, močvare, muzika, konfederacijska zastava, oružje, Hesus, prikolice... jug.

Film je "Searching for the Wrong-Eyed Jesus".



Ja sam uživala i jedva čekam da ga gledam ponovo. OST se skida, naravno.

Trivia:

Jedan od sagovornika je Harry Crews za kog Chuck Palahniuk kaže: "Ako mislite da vam je život težak, saslušajte priču ovog čoveka." (btw da mi je neko preporučio Čaka kao pisca transgresivne fickije, u životu ne bih pročitala "Fight Club" u koji se kunem nebom i zemljom, dobro zemljom, nebom se kunem u "Autostoperskog vodiča")

Jedna od scena je iskorišćena u špici za "True Blood". U stvari cela špica je kanda mali omaž ovom filmu (uvek mi se sviđala ta špica, sad znam i zašto).

петак, 25. новембар 2011.

čistoća je pola zdravlja

Bila sam danas u imigraciji, predala papire, treba da dođem za nedelju dana po vizu. Onda sam otišla u malu nabavku, došla kući, ručala, počistila sobu, istuširala se, obnavljala malo indonežanski, pa na gamelan. Nismo imali radionicu plesa sa Tinom, pa sam mislila provešću mirno veče u sobi, uzmem neku večeru za poneti, spravim si čaj, švrljam internetom, čitkaram... kad pred vratima Agus i Šarka (Agus je Šarkin drugar, nekad prati naše radionice plesa na gitari. Balinežanin je sa japanskim crtama lica na svog dedu, koji je ovde bio okupator tokom II Svetskog Rata, ali je ostao posle kapitulacije Japana i pomagao Balinežanima u borbi protiv Holanđana kolonijalista. Jako ljubazan i fin, pleonazam?). Njih dvoje došli po mene da idemo na ples, nisu znali da je otkazano. I tako zasedosmo mi na mojoj terasici, ja se rastrčala da ih ugostim koliko mogu, u nekom trenutku svratila i Radka, pa nas spopale neke silne bube raznih oblika, boja i mogućnosti. Pobila sam ih mali milion. Agus me zavitlavao da ću se reinkranirati u bubašvabu jer ih ubijam, a ja se mislim, onda će Ratko Mladić da se vrati kao musliman, što je verovatno fer karmička kazna za njega, ali ne mislim da je pravedno prema muslimanima.

Onda sam krenula da metem te silne bube, ali one ostavljaju neku sluz za sobom, pa nakon što sam pomela, ne bilo mi zapoveđeno, ja uzela džeger i šampon za pločice, pa udarila u ribanje. Mislim da su moji gosti to malo pogrešno shvatili, kao da mi oni prljaju sobu, pa su se pokupili i otišli. Ali zato ja sobom već sat vremena hodam bosa i tabani su mi još uvek čisti (u međuvremenu sam se i istuširala)! Divota.

I dan je bio sunčan i nije padala kiša i skoro sve je bilo baš fino (saobraćaju nema leka).

Sutra škola (ženski ples, muški je otkazan), a navečer Šarka i ja idemo kod Džonatan i Tine da gledamo neki film. Verovatno ćemo zgotoviti i neku laganu večeru. Ja ću napraviti salatu sa narendanim krastavcima i kiselim mlekom, nema pavlake, ali kiselo mleko je stvarno kiselo mleko. Ovde ga zovu "čist/glat jogurt" (naspram slatkog ili sa voćem ili nekom već aromom), dok ono što mi zovemo jogurt je njima "jogurt za piće/pitki jogurt", ali za razliku od "jogurta za piće" koji je grozna vodotečina, ovo je prava stvar. Nije slatko, tačno je gusto kako treba i kašika tog "jogurta" je bila najbliža osećaju kuće koji sam do sada ovde imala.

Volim vas!

P.S. Čini mi se da kiša upravo kreće da pada ili lišće šušti od vetra, nikako ne razlikujem. Ne, kiša je! Pljusak se mnogo lakše razlikuje. Pljusak rekli bismo mi kod kuće, ovde je to samo kiša.

четвртак, 24. новембар 2011.

Monsunska kiša

Zaboravite sve što sam napisala o kiši. U stvari, to je tačan opis kiše na Baliju. Monsunska kiša, pak, je nešto potpuno drugačije!

Zamislite stotine ljudi na nebu kako vas polivaju vodom iz nepresušnih kofa, a kad se umore odmeni ih druga stotina sa nepresušnim tuševima. Bez pauze, neprestano. Kakva Dimitrijla o letnjem pljusku, kakvi bakrači. To je potočić. Nama se kanda okean preselio u grad.

Priča mi Tina, jedne godine njihova bašta je dva dana bila toliko poplavljena da su im patke plivale u dvorištu.



Što bih sad volela da su mi ovde moji gumenjaci i kupolasti kišobran i kabanica. A ni vi ne biste bili na odmet.

Gamelan je dobro prošao, polako savladavam tu pesmu koju ćemo izvoditi za Božić (25. decembra, ali već se svi raduju što će ove godine slaviti Božić dva puta). Hor, opet raštimovana gomila. Ja se ne bih više toga igrala, ali me sad Tina moli da se vratim, kaže umreće među altovima tamo (mada ni drugi glasovi nisu ništa bolji). Lepo treba da se podele na samo dva glasa, kao u osnovnoj školi, da suze glasovni opseg pesama i da svi uživaju. Ovako su samo preambiciozni za svoje (i moje) mogućnosti. Da se razumemo, to su domaćice ženskog i muškog pola koje, čini me se, nemaju preča posla u životu. Kao u TV serijama, onim
dnevnim, ne večernjim, sa moralnim porukama na kraju.

Eto, istračarah ja, ali zbog kiše sam sela da vam pišem.

Ljubim.

среда, 23. новембар 2011.

Kišna sezona

Grmi, pljušti, seva. I to baš grmi, da se uplašiš kako grmi, a kad pukne blizu, ne da se prolama! Valjda zato što je ostrvo i ravno i niske zgrade, pa zvuk lako putuje i dobro se i
nadaleko čuje. Trzne se čovek. Misliš ne može bliže, a onda čuješ bzzzz, struja, Tesla, cela priča! Ja odmah isključujem internet, komjuter, mobilni. Ne može se biti suviše pažljiv s tim stvarima. Ovde su zgrade retko uzemljene, ja konstantno osećam struju u laptopu. Pecka i struji.

Potpuno zaboravih događaj dana od pre neki dan da vam ispričam!

Prvi put sam prošla gangom sama, a da je pas bio u njemu (inače ako vidim jednog od njih ja se vratim odakle sam došla, pa sačekam da neko naiđe da me provede), ja na bicikli on leži pred svojom kapijom, nit' sam ja ustuknula kad sam ga videla, nit' je on lajao na mene kad sam ja prolazila, ma nije se ni mrdnuo.

Napredak!

Juče smo još dva psa skinuli sa dnevnog reda. Jedan je bio baš ovde u dvorištu (znao je on i ranije da svrati, ali sad je prvi put bio tu kod naših stepenica), a drugi u gangu. Prvi me je ljubazno ignorisao, a ja sam srdačno uzvratila, a drugi je kanda malo pobegao od mene i
moje moćne, roze bicikle. Četvrtog psa nikad nisam videla u samom gangu, čak mislim da nikad nije ni izašao iz svog dvorišta, samo ga vidim kroz kapiju u prolazu i čujem kako laje, što znači ostaje mi još samo peti.Peti je kučka, sigurna sam.

Juče sam bila i po formulare na Fakultetu, kažu poslaće mi sms kad budu gotovi. Danas saznam, da su Ilona i Džejn odmah dobile svoje, nisu nikakav sms čekale. Sutra dakle, posle časa, onako znojava moram natrag u administraciju da vidim u čemu je problem. Znala sam ja da
neće to ići glatko.

Bila i u nabavci, kupila kabanicu (u kojoj se kuvam i izgledam kao strašilo, ali bolje nema), kišobran (kineski, plastičan, skuplji nego kod nas na ulici, bolje nema), musli (mnooogo skuplji nego kod nas, ali kad se podeli na obroke, i dalje jeftiniji nego varung), "jogurt"(slatko kiselo mleko, bljak, skuplje nego kod nas, bolje nema), mleko (e mleko je dobro, mislim da je bolje od našeg, nekako gušće, ali i skuplje), tonik i lajm (poslužila sam Džonatana i Tinu džin-tonikom, samo jednim jer se tonik prodaje jedino u limenkama, nema ga u flašama, pa je teško izdeliti na više pića), higijenu za kupatilo i voće (jeftinije nego kod nas, mnooogo jeftinije).

U stvari, ako se prodaje u prodavnici, skupo je, ako se prodaje na ulici, jeftino je. A na ulici cenkanje. Ali sve je stvar toga koliko si spreman da platiš i koliko možeš da platiš.

Naučila sam da se guavu, ne isplati kupovati. Toliko semenki ima, koje su tako tvrde da zube lome, i dok ih sve očistiš, ostaneš skoro pa samo sa korom. Slično je sa svim voćem, zato ja svoje ne kupujem na ulici, već u prodavnici, oljušteno i spakovano. Skuplje, ali znam da dobijam čisto kilo voća. Sok od guave ili bilo kog drugog voća, je zato druga priča. Litar je litar, košta oko 200 dinara, što nije baš jeftino, ali je ukusno i, kažu, štiti od denge komaraca (ili denge groznice? whtvr). Omiljena mi je žuta lubenica, smažem je u cugu.

Šta novo da vam kažem o Baliju? Nemam mnogo pošto nisam švrljala nigde okolo naokolo.

Žene s jako zanimljive, uglavnom nose neki namršten izraz lica, neprijatan, ali kad vam se pogledi susretnu i poželite im dobar dan, istog trena se ozare i oči im zasijaju, k'o da ste im rod rođeni. I rade, rade, neprestano rade, sve moguće poslove. Muškarci, pak, mi se nimalo ne sviđaju (čast trima izuzecima). Nepristojni, bahati, napadni, lenji, razmaženi. Mene na Crnogorce leti u Budvi podsećaju.

Došlo vreme za gamelan. Odoh.

Ljubim.

уторак, 22. новембар 2011.

Sanjalica

Ne zanima me koliko sam umorna, neka budem još toliko umorna samo da je još ovakvih dana.

Pet sati časova plesa na kojima sam imala osećaj kao da sam napokon počela da kapiram stvari (ma šta Ibu Daju rekla), zatim izložba, pa sedeljka kod Šarke, čak smo i novembarsku stipendiju dobili danas. Odvojila sam oko 100 evra za mesečne troškove, a drugih sto za naredne mesece. Za sad sam pokrivena do februara (uključujući i februar) sa kirijom, strujom, vodom, đubretom, vešom, internetom i telefonom. To su toškovi koje mogu da planiram unapred.

Ipak nije baš sve ružičasto, saznali smo i da nam KITAS neće biti gotove za dve nedelje kad nam ističu vize i da moramo da produžimo naše vize najkasnije 10 dana pre isteka istih, što je u sredu, ali za to nam treba neki formular sa Fakulteta koji ćemo dobiti tek u ponedeljak, a onda sa njim u Imigraciono. Divota, cimanje s birokratijom, na stranom jeziku.

Sutra vikend, s jedne strane prekratak (ne znam da li ću stići da operem stvari potrebne za časove plesa, obavim nabavku, očistim sobu i odmorim se), a s druge strane predugačak (plašim se da ću zaboraviti pokrete koje sam danas naučila).

Ipak, neću sad o tome da brinem. Uživaću u današnjem danu još malo, sama sa sobom i svojim mislima, a onda u krevet gde me čekaju snovi koji će ko zna gde da me odvedu.

Neću vam sad ništa pisati o izložbi. Kao prvo, suviše sam umorna, pa bih skraćivala stvari, a to ne bi bilo u redu jer je događaj bio stvarno nešto posebno. Kao drugo, Minu i Džonatan su fotkali okolo naokolo, pa bih volela da imate i neke sličice da proprate moje nedovoljne opise.

Kao i uvek, sutra možda plaža. Osećam se kao Atinjanin koji nikada nije bio na Akropolju.

Ljubim.

понедељак, 21. новембар 2011.

Spavalica

Mili moji,

Nadam se da ste mi dobro. Piše mi mama da je magla pala na Beograd, ali da je potom granulo sunce. Dakle košava je oduvala svoje?

Ja volim maglu, iz kuće, kroz prozor da je gledam ili na Kopaoniku, kao da si međ' oblacima. Ovde do sada nisam doživela maglu i sumnjam da ću. Vlažnost, međutim, počinje da se oseća kad udišem vazduh. Čudno je, kao da je vazduh mokar, osetiš ga i pre nego što ga udahneš. Međutim, predveče, oko pet, kad vetar donese osveženje sa okeana, jako je prijatno. I sam miris okeana je dovoljan da me podigne. Na žalost, ne osećam ga ovde u gradu, ali kad-god odem u Sanur, eto ga. To je jedan od razloga zašto volim da idem u Centar.

Danas sam bila na probi gamelana i radionici plesa. Pozvali su me da sa njima uvežbam jednu pesmu koju će izvoditi za Božić u Centru. Jedva čekam! Na žalost, kao ni ples, ne mogu da vežbam kod kuće, ali šta je tu je. Svakako me neće staviti u orkestar ako ne naučim, tako da neću nikoga obrukati, ali bilo bi mi krivo.

Posle plesa sam malo zasela sa Džonatanom i Tinom kod njih, a zatim i sa društvom iz kosta ovde u bašti. Umorna sam i jako mi se spava, ali toliko me sve to zanima i prija da ne dam sebi da legnem još. A i moram sa vama da podelim svoj dan. Inače, kao da ga nije bilo.

Ah da, jutros me je pribudila poruka od Karen (devojka iz Meksika sa kojom sam delila sobu u Džakarti). Njen fakultet ih je vukao autobusima 24 sata da bi im pokazao naš fakultet i ništa više od Balija! Nisam stigla ni na doručak da je odvedem ili do plaže ili da kupi jeftine sandale. Samo smo se malo izgrlile i popričale i to je bilo to. Ali kaže vratiće se. Mnogo, mnogo draga i ljubazna devojka! Baš bih volela da je vidim opet i često.

Sutra dan naporniji i od današnjeg, čas ženskog plesa, pa čas muškog plesa, pa neka izvedba ceremonijalnog plesa negde, pa otvaranje izložbi maski negde drugde, pa igrankica kod Šarke. A moram i u nabavkicu, šećer, mleko, kafa, voće, šampon, balzam, Autan... I veš mi se nagomilao. Uh, nešto će morati da otpadne. Verovatno će moj umor odlučiti šta.

Mama mi piše i o Ani Ivanović. Ona je učesnik i glavno lice teniskog turnira koji se održava ovde na Baliju, sponzoriše ga australijska banka i videla sam reklamu u oglasima na engleskom jeziku čim sam stigla. "Snaga je lepa" - tako nekako je glasio slogan. Ipak, do sada, kada bih rekla Srbija svi pomisle prvo i dalje na ratove. Samo dve osobe su pomenule tenis, a od njih samo jedna baš Đokovića.

Najčešće, iz prva, misle da sam Amerikanka ili Kanađanka, zbog akcenta koji je, je l' te, potpuno izgubio Nikov i školski britanski uticaj i potpao pod američki, Bejlijevih. Ne mogu da kažem da mi nije drago, jer to znači da stvarno mnogo dobro govorim engleski, ali ljudi imaju čudan odnos prema Amerikancima, čudniji nego prema Srbima. Svi bi nešto da zadirkuju i čikaju, kao kroz šalu, i to odmah, u prvih par rečenica poznanastva. Evo, baš danas me je neki Australijanac pitao šta mislim da li će neko da pobedi sledeće godine u nečemu? Ja rekoh: "Ko zna?!" On će na to: "To je nešto što uvek pitam Amerikance kad ih upoznam." Ja opet: "Ali gospodine, ja nisam Amerikanka." "Kanađanka onda?" "Ne, Srpkinja." "Aaaa." Srbe, pak, niko ne zadirkuje, te se naš razgovor ubrzo završio.

Boga-mi, ja bih morala da završim i ovo pisanije. Krevet me doziva. Nisam samo sigurna kojim jezikom govori.

Drugi put ću vam pričati o ludim snovima koje ovde imam. Kažu da svi mi sanjamo crno-belo, ali ja se svojih sećam u tehnikoloru.

Volim vas puno.