MC In Da House

Napokon da malo danem dušom i da vam napišem koju sa svog novog kompjutera.

Za zemljotres znate, izvinjavam se što sam vas zabrinula nejavljanjem, ali stvarno nisam znala da je bio toliko jak da je dospeo u vesti. Čitala sam ja te vesti na internetu i moram vam reći malo su oni to napumpali. Niti je bilo tako jake panike, niti ozbiljnijih ruševina
ili povreda. Bar oko mene. Da, Indonežani su jako naplašeni cunamijem, i s razlogom, pa su svi na prvi potres izašli napolje, ali to nije panika, to je zdrav razum. Kao što rekoh, ovde je sve nisko, pa strah od urušavanja nije tako veliki. Ima dosta spoemnika i spomeničića koji nisu baš stabilni, cigla na ciglu maltene, i oni su popadali. Moguće je
da su i neke starije građevine napukle, ali ja to nisam videla ili ne umem da razlikujem oštećenja nastala vremenom od onih načinjenih u zemljotresu.

Celu prethodnu nedelju proveli smo spremajuči se za jučeraąnju izložbu i, mogu vam reći, bilo je divno. Slike, ljudi, muzika, plesovi,hrana... (ah hrana, bila sam ubeđena da sam smršala od bicikle, sunca i bolesti, ali jok!)

Da ne bih ja mnogo pričala o tome kako je bilo, evo i sličica.

Džonatan i Tina


Muško je, Deva, jedan od najboljih plesača na Baliju.


Šarka u epizodi "Interaktivna umetnost"


Prosvetiteljstvo

Posle izložbe smo došli ovde u baštu da se malo provedemo, ali nas je zla gazdarica ubrzo poterala.

Planirala sam da danas odem malo do plaže, ali morala sam ipak do radnji po neke potrebštine i verovatno ću i sutra pošto biciklom ne mogu baš dosta da nosim. Kupila sam peškire, par japanki (već sam dva para voljenih i skupih, kožnih cipelica uništila, loši putevi, bicikla, pesak, loša ponuda obuće - dok sam ja našla par koji je lep i nije plastičan, odoše ove u propas), voće, šećer, kafu i čaj, mleko, bokal za zagrevanje vode.

Inače, japanke su broj 40! Mnogo su malešni ljudi. U Džakarti sam jednom prilikom u liftu izbrojala 11 ljudi, što žena što muškaraca, i ja sam bila najviša!

Sutra planiram da kupim vodu, još jednu posteljinu, frotirsko ćebence i kozmetiku (ima Body Shop). Uskoro ću morati da pazarim plastične kutije za stvari i mrežu protiv komaraca. Kišna sezona će. A još mi fali i kostim za ples. Uh, kad će više ta školarina za novembar?!

Mada, sve uspešnije razmišljam u okvirima njihovih cena, ono što bi bilo jeftino nama, nije jeftino Balinežanima, pa tako ni meni. Recimo, litar soka za 200 dinara jeste cena soka i u Srbiji, ali ovde je to dva prosečna obroka (tanjir pirinča, povrća, piletine i jaja) u obližnjem (jeftinijem) varungu. Na plaži neki dan kad mi reče 108,5 dinara za flašicu vode, ja da se onesvestim! Odmah sam mu rekla mahal - skupo (lako da se zapamti zbog Taj Mahal).

Ah, plaža! Moraću što pre na to sunčanje jer sad sam kao građevinac, samo su mi ruke crne (od bicikle). Mažem se ja kremicom, ali to je da ne izgoriš, a ne da ne pocrniš. Nije da ja neću da pocrnim, ali volela bih da je to malo ravnomernije. A i noge i kolena su mi izubijana od bicikle, časova plesa i radionica pokreta.

Eto, to vam je to. Odoh da zalijem cveće na terasici, da me mama ne grdi.

Ljubim, grlim i volim!