Spavalica

Mili moji,

Nadam se da ste mi dobro. Piše mi mama da je magla pala na Beograd, ali da je potom granulo sunce. Dakle košava je oduvala svoje?

Ja volim maglu, iz kuće, kroz prozor da je gledam ili na Kopaoniku, kao da si međ' oblacima. Ovde do sada nisam doživela maglu i sumnjam da ću. Vlažnost, međutim, počinje da se oseća kad udišem vazduh. Čudno je, kao da je vazduh mokar, osetiš ga i pre nego što ga udahneš. Međutim, predveče, oko pet, kad vetar donese osveženje sa okeana, jako je prijatno. I sam miris okeana je dovoljan da me podigne. Na žalost, ne osećam ga ovde u gradu, ali kad-god odem u Sanur, eto ga. To je jedan od razloga zašto volim da idem u Centar.

Danas sam bila na probi gamelana i radionici plesa. Pozvali su me da sa njima uvežbam jednu pesmu koju će izvoditi za Božić u Centru. Jedva čekam! Na žalost, kao ni ples, ne mogu da vežbam kod kuće, ali šta je tu je. Svakako me neće staviti u orkestar ako ne naučim, tako da neću nikoga obrukati, ali bilo bi mi krivo.

Posle plesa sam malo zasela sa Džonatanom i Tinom kod njih, a zatim i sa društvom iz kosta ovde u bašti. Umorna sam i jako mi se spava, ali toliko me sve to zanima i prija da ne dam sebi da legnem još. A i moram sa vama da podelim svoj dan. Inače, kao da ga nije bilo.

Ah da, jutros me je pribudila poruka od Karen (devojka iz Meksika sa kojom sam delila sobu u Džakarti). Njen fakultet ih je vukao autobusima 24 sata da bi im pokazao naš fakultet i ništa više od Balija! Nisam stigla ni na doručak da je odvedem ili do plaže ili da kupi jeftine sandale. Samo smo se malo izgrlile i popričale i to je bilo to. Ali kaže vratiće se. Mnogo, mnogo draga i ljubazna devojka! Baš bih volela da je vidim opet i često.

Sutra dan naporniji i od današnjeg, čas ženskog plesa, pa čas muškog plesa, pa neka izvedba ceremonijalnog plesa negde, pa otvaranje izložbi maski negde drugde, pa igrankica kod Šarke. A moram i u nabavkicu, šećer, mleko, kafa, voće, šampon, balzam, Autan... I veš mi se nagomilao. Uh, nešto će morati da otpadne. Verovatno će moj umor odlučiti šta.

Mama mi piše i o Ani Ivanović. Ona je učesnik i glavno lice teniskog turnira koji se održava ovde na Baliju, sponzoriše ga australijska banka i videla sam reklamu u oglasima na engleskom jeziku čim sam stigla. "Snaga je lepa" - tako nekako je glasio slogan. Ipak, do sada, kada bih rekla Srbija svi pomisle prvo i dalje na ratove. Samo dve osobe su pomenule tenis, a od njih samo jedna baš Đokovića.

Najčešće, iz prva, misle da sam Amerikanka ili Kanađanka, zbog akcenta koji je, je l' te, potpuno izgubio Nikov i školski britanski uticaj i potpao pod američki, Bejlijevih. Ne mogu da kažem da mi nije drago, jer to znači da stvarno mnogo dobro govorim engleski, ali ljudi imaju čudan odnos prema Amerikancima, čudniji nego prema Srbima. Svi bi nešto da zadirkuju i čikaju, kao kroz šalu, i to odmah, u prvih par rečenica poznanastva. Evo, baš danas me je neki Australijanac pitao šta mislim da li će neko da pobedi sledeće godine u nečemu? Ja rekoh: "Ko zna?!" On će na to: "To je nešto što uvek pitam Amerikance kad ih upoznam." Ja opet: "Ali gospodine, ja nisam Amerikanka." "Kanađanka onda?" "Ne, Srpkinja." "Aaaa." Srbe, pak, niko ne zadirkuje, te se naš razgovor ubrzo završio.

Boga-mi, ja bih morala da završim i ovo pisanije. Krevet me doziva. Nisam samo sigurna kojim jezikom govori.

Drugi put ću vam pričati o ludim snovima koje ovde imam. Kažu da svi mi sanjamo crno-belo, ali ja se svojih sećam u tehnikoloru.

Volim vas puno.