Što bi moj brat rekao: Vozi se po principu "izbegavanje ostalih učesnika u saobraćaju", klasično kockanje sa ekstremitetima.
Druga opcija su tzv. bemo-i, vozilo koje najviše nalikuje onom što braća Troter voze u "Mućkama". Zaustaviš ga na ulici, pa se cenkaš oko cene (oko 50 dinara "u lokalu") i kad se dogovorite uđeš pozadi.
Džonatan i Tina ne prestaju da budu dragi i susretljivi. Ne samo prema meni, prosto su takvi. Umetnici su i žive na Baliju već 15 godina, znaju jezik, povezani su, organizuju časove plesa, gamelana (tradicionalna muzika), filmske projekcije i sl. u Društvenom Centru u Sanuru koji je od mene udaljen vazdušnom linijom kao, rekla bih, 25. maj od kuće. Međutim, kad se ta udaljenost prevede u Denpasarski saobraćaj, meni je to Bogu iza nogu. Dobro, ne baš Bogu iza nogu, ali kao, recimo, Ada, ali na bicikli.
Oni često dođu po nas (ima nas više međunarodnih studenata koji učestvujemo u njihovim radionicama i časovima) kolima ili se neko drugi ponudi da nas preveze s vremena na vreme, pa polako počinjem da se družim sa ljudima i radim neke tipično lokalne stvari.
Danas smo prvi put imali zvaničan susret u školi sa rektorom i dekanima. Intervjuisali su me za lokalnu televiziju! Rečeno mi je da sam jako lepa i jako bela (bela jednako lepa ovde, sva kozmetika se reklamira kao izbeljujuća). Ja pomislih, nisam zato došla na Bali, da mi neko priča kako sam lepa i bela, ali rekoh samo hvala i vi ste svi jako lepi. I mnogi jesu.
Čest im je izraz zaprepašćenja na licu kad čuju Srbija, i dalje pamte samo
ratove (pitala sam ih zašto takvo zaprepasšćenje, dobila sam kao odgovor zvuk mašinke sa sve pantomimo rafalne paljbe), ali moja crno-humorna šala da sam mitraljez ostavila kod kuće svaki put bude prihvaćena sa grohotom smeha. Tako lepa i bela, a bez mitraljeza. Sve ovo naravno nisam pričala na televiziji!
U svakom slučaju škola počinje u ponedeljak i tome se veoma radujem. Treba mi neki raspored prema kom mogu da se orjentišem, planiram vreme i ispunim dane onim što me zanima, a i upoznam drugu decu.
Najteže mi je pre svega zbog kompjutera, osim što mi je teško da održavam kontakt sa vama i pratim prepiske (ko me je šta pitao, šta sam vam već pričala), dodatno je otežavajuce kad ne mogu na internetu da proverim gde se šta nalazli, da uporedim cene, da nadjem preporuke ili se prosto povežem sa lokalnim ljudima. I tu su mi se našli Džonathan i Tina i povezali me sa momkom, Indonežaninom, koji radi u njihovom centru, jako dobro govori engleski (retkost)i koji je i njima pomogao da kupe kompjuter. On sad, drago momče, ide po onom "komjuterskom tržnom centru" (kao hale na sajmu sa tezgama) u koji sma ja nosila svoj komp na "pokvarku" i pregovara u moje ime sa trgovcima. Čak je rekao i da ne bi bilo dobro da idem s njim, jer ako mene vide (lepu i belu) cena će odmah skočiti.
Psi naravno ostaju kritična tačka, ali trudim se da ne krećem sama, pa nekako pregrmim sokačad. Čim se obrem u nekoj prodavnici za kućne ljubimce kupiću one kekse i oprobati srpski metod usavršen i Indoneziji - mito i korupcija. Mada, ne bih da počnu da skaču na mene iz ljubavi, tražeći poslastice.
Volela bih da sam sebi samodovoljnija i da mi je koža malo tvrđa i to bukvalno, pa da se ne plašim psa ni kad bi me ujeo.
Hrana je zaista jeftina i pristojno ukusna, u proseku 3+, nekad mnogo bolje, ali nikad mnogo loše. Obrok košta, opet u proseku, 100 dinara.
I pranje veša nije skupa usluga, oko 10 dinara po komadu odeće.
Sve što ostaje je moja sobica koja je bombonica. Mala soba, malo kupatilo, mala terasa, sa divnim pogledom na prelepu, malu baštu, a sve taman. Svuda su pločice, pa nije teško za održavanje. Od nameštaja imam krevet, komodu, koja mi služi i kao sto, i zidni ormar, pa ni brisanje prašine nije frka.
Polako nam se približava kišna sezona i, kako se čini, to će biti još jedan izazov. Juče je kiša padala bez prestanka celo jutro i celu prethodnu noć. Uveče, kad sam legla u krevet, mogla sam da osetim kako je posteljina vlažnjikava, a ista situacija me je zatekla i sa
odećom jutros. Tokom kišne sezone ljudi stvari (odeću, kompjutere, punjače, sve) drže u plastičinim kutijama u koje stave tzv. deovlaživače. Za posteljinu, međutim, nema leka, čini se.
Ipak, nije hladno, tj. nije vam hladno ako ste upravo stigli iz Srbije. Mene Luis (komšija) baš nasmeja juče kad je rekao da treba da se obučemo toplo jer je hladno napolju. Ja prvo pomislih, hladno je ako se voziš na motoru? Ne, hladno je tačka. Ja onda pomislih, šali se, pa se i nasmejah, ali me je on samo gledao belo, kao da nisam baš svoja.
Dakle, meni je toplo. Dok pada kiša nije tmurno, pljuskovi ne dolaze sa munjama igrmljavinom i često da biste znali da li pada kiša morate da pogledate u neki tamni ugao
(što je teško naći) kako biste videli kišu na pozadini neke senke.
I po milioniti put, priroda je predivna. Najrazličitije nijanse zelenog na sve strane, nebrojane ptičice i leptirići raznih boja i vrsta. Ja nekada provedem sate samo ležeći u krevetu i gledajuci kroz vrata terase i već znam da će to biti ono što će mi nedostajati najviše.
Juče sam uspela da spazim i jednu zelenu ptičicu u bašti. Tako se dobro uklapa sa pozadinom, da je ne bih ni videla da se list na kojem stajala nije polomio i skrenuo mi pažnju na taj deo krošnji drveća. Uspela sam i da je uslikam (kad sam vec znala šta i gde da tražim). S ljubaznošću Džejn (njen aparat) prosleđujem vam fotografiju:"Zelena ptica na zelenoj pozadini" postmoderni koncept.
Uživajte u ptičici, jednoj od mnogih životinjki koje žive u našoj bašti (Džejn se neku noć probudila sa mišem na licu, ali ostavila je načet doručak na otvorenom).
Deder, štedite kako biste me posetili i ko-god da dolazi da nije došao bez sposobnosti da vozi motor i međunarodne dozvole!
Volim vas puno!
Нема коментара:
Постави коментар