je indonežanski ljuti sos. I ako je skoro sva hrana već ljutkasta (i slatkasta), uvek sa strane dobijete i sambal. Izgleda isto kao ajvar i ako vam malo odlutaju misli, što se lako dogodi u novom okruženju, može vam se desiti da ga bogato zagrabite viljuškom i da se ludo provedete. Bar sam se ja provela.
Juče smo malo učili jezik sa Džejn, što je više gomilanje mnogih reči na papiru, nego stvarno učenje jezika, ali i to znači.
Šarka i ja smo navečer montirale muziku za božićni balet u njenoj školi, pa sam se vratila i u svoje radijske dane. Baš mi je prijalo.
Danas smo imali čas balinežanskog plesa i tu, međutim, mojoj frustraciji nikad kraja. Kao da se uvežem u čvor, ne znam o čemu ću pre da mislim, rukama, šakama, nogama, stopalima, kukovima ili glavi. Profesorka je ljubazna, kaže samo sam jako zbunjena. Eufemizam!
Sad ću na čas gamelana, pa će to valjda bolje proći.
Kiša dođe, pa prođe, nekad duže pada, nekad kraće, između je uglavnom sunčano, ali ja ipak nisam odlazila do plaže. Stalno sebi govorim sutra. Nekako, na plaži je turizam i turisti. Cene su bezobrazne, ljudi za vodu plaćaju koliko ja za obrok, na svakom koraku vas neko cima da vam nešto proda... Dobro pesak ne naplaćuju.
Elem, odoh ja na gamelan. Valja stići do Sanura, a onda rano u krevet. Sutra još jedan čas balinežanskog plesa, muški ovaj put.
Volim vas.
Нема коментара:
Постави коментар