Zamislite stotine ljudi na nebu kako vas polivaju vodom iz nepresušnih kofa, a kad se umore odmeni ih druga stotina sa nepresušnim tuševima. Bez pauze, neprestano. Kakva Dimitrijla o letnjem pljusku, kakvi bakrači. To je potočić. Nama se kanda okean preselio u grad.
Priča mi Tina, jedne godine njihova bašta je dva dana bila toliko poplavljena da su im patke plivale u dvorištu.
Što bih sad volela da su mi ovde moji gumenjaci i kupolasti kišobran i kabanica. A ni vi ne biste bili na odmet.
Gamelan je dobro prošao, polako savladavam tu pesmu koju ćemo izvoditi za Božić (25. decembra, ali već se svi raduju što će ove godine slaviti Božić dva puta). Hor, opet raštimovana gomila. Ja se ne bih više toga igrala, ali me sad Tina moli da se vratim, kaže umreće među altovima tamo (mada ni drugi glasovi nisu ništa bolji). Lepo treba da se podele na samo dva glasa, kao u osnovnoj školi, da suze glasovni opseg pesama i da svi uživaju. Ovako su samo preambiciozni za svoje (i moje) mogućnosti. Da se razumemo, to su domaćice ženskog i muškog pola koje, čini me se, nemaju preča posla u životu. Kao u TV serijama, onim
dnevnim, ne večernjim, sa moralnim porukama na kraju.
Eto, istračarah ja, ali zbog kiše sam sela da vam pišem.
Ljubim.
Нема коментара:
Постави коментар