Ujela me mačketina!
Vakcinisana je protiv svega, pa besnilo i sl. nije frka, a i
nije duboko i ne boli. Samo na dlanu je, kod palca gde je mesnato i
mekano, i ne mogu da hvatam dobro stvari, posebno ne biciklu i udaraljku za gamelan, tako da
sam ostala kod kuće danas.
Kaže mi Radka, kod koje je spavala pre nego što je i ona otišla, da ujeda kad je srećna. ?! ?!
Malopre je došla pred vrata (mačka, ne Radka), mjauče li mjauče, ali je ja nisam pustila u sobu.
Kad me je ujela ja sam je mazila, ona prela k'o luda i odjednom, ćap! Niotkuda.
Nećemo se više družiti. I ovako se stalno penje na krevet, po ormaru
i uvlači se u komodu, ne možeš da je ostaviš pet minuta samu, a da se
ne pitaš šta li sad grebe.
Eh, druženje. Ode Eva i ja nisam ni stigla da se uželim društva, kad je
svratila Jelena Savković. Ona studira u Surabaji jezik i došla malo da
švrlja Balijem sa nekim bendom. Svratila je na ručak i čašicu razgovora i
baš mi je prijalo. Istina, obe smo na trenutke pričale i engleski i
indonežanski, zbuni se čovek, ali lepo je uvek znati reč koja ti treba, pa makar bila i na stranom jeziku.
Krenula je malopre dalje svojim putem, ali kaže doći će opet.
Ljubim!
Нема коментара:
Постави коментар