Napokon, posle toliko vremena, smo "dobile" i poslednje korake
pendeta, poslednju deonicu. Nije da smo naučile ostalo (neke jesu), ali
nismo više baš potpuno izgubljene u svemiru. Sad ćemo početi da vežbamo
ceo ples, od početka do kraja.
Kad sam se vratila u kost, istuširala sam se i srušila u krevet. Biciklom u školu, biciklom iz škole, ples, vrućina. Noćas je malo padala kiša, ali nikakvo olakšanje nije donela. Dok sam zalivala cveće sinoć, mogla sam da čujem vodu kako isparava čim dotakne kamenje na kom su saksije položene.
Ali svejedno, i to malo, dobar je osećaj.
Ivo, koji je bio u poseti svojoj devojci Minu, upravo odlazi. A taman smo počeli lepo da se družimo. I Minu će uskoro za njim. Planirala je da produži, ali izgleda da je Ivo imao koju čarobnu reč za nju i promenila je mišljenje, Ipak, Minu je došla na Bali već iskusna u plesu i gamelanu, pošto u Americi, posebno u San Francisku gde ona živi, imaju dobru mrežu balinežanskih umetničkih grupa, pa se ne brinem da će mnogo propustiti ranijim odlaskom. Na Havajima ima i univerzitet na kome postoji odsek za azijsku umetnost, sa raznim podgrupama. Ne daju stipendije, bar ja nisam uspela da ih nađem, još uvek.
Baris pak već dve nedelje časova vežbamo ceo, ali nismo imali časove dugo i sve sam pozaboravljala. Profesor je bio bolestan, pa zauzet, meni je bilo loše jedan čas i evo, deset dana kasnije, sve me boli i moram da se igram šuge sa pokretima. Ali biće to dobro, nadam se. Nekako imam osećaj da baris mogu da savladam, za razliku od pendeta i ako svi kažu da je pendet najlakši ženski ples. Možda jeste, ali činjenica da ima i teže mi nije ohrabrujuća, čak suprotno, najradije bih digla ruke odmah sad. Ali onda se koncentrišem samo na pendet i odmah mi je lakše.
Mama kaže da sam uvek bila naklonjenija muškom rodu, pa eto sada i u plesu. Učiteljica joj se žalila još u osnovnoj, kada smo bili na rekreativnoj, da se družim samo sa muškarcima. Gluposti! Kako se to može prebaciti bilo kom detetu? E stvarno te učiteljice! Sećam se mamu mog bivšeg je učiteljica pozvala u školu na razgovor jer je on na času nekoj devojčici dobacio cedulju na kojoj je pisalo da je voli. Žena je na to lepo, uvredljivim tonom pitala da li je normalna?
Nego ja mislim da mi muški ples više leži zato što sam uvek imala dobre noge za trčanje, a baris je sav u nogama, široko postavljenim sa prstima podignutim u vis (moj brat se uvek smejao kako mogu da raširim prste na nogama, vulkanski pozdrav nožnom tehnikom, e pa ovde se to u plesu koristi kao izražajno sredstvo).
Minu mi kuca na vrata, ipak imamo gamelan.
Pišem kasnije još.
Samo što smo izašle iz ganga, Minu se setila da posle gamelana nije planirala da se vraća u kost, pa sam ja sišla sa motorčeta i vratila se u kost. Pošto je već bilo kasno da krećem biciklom ka Sanuru, ostala sam u sobi. Reko' pisaću mejlove, sređivati beleške (nakupilo se blokčića, papirića i koje-kakvih škrabotina, pa sam krenula to da sređujem po sveskama.), kad eto je Džejn sa ponudom da nam održi čas indonežanskog. Dugo je prošlo od prethodnog, obično se njeni časovi poklapaju sa gamelanom, tako da mi je baš doborodošao. Od nje mogu da tražim da ponovi stvari, da kaže nešto polako. Od Balinežana, jok. Ja ih pitam: Šta znači ova reč? (Apa artinya ini kata?) a oni u mene belo, ni pantomimu ne probaju.
Uskoro nam dolazi njena mama u posetu. To će biti veselo.
Pazite mi se.
P.S. Zaboravih da prijavim!
Danas su skuvana prva jaja na našem novom rešou, u našem novom loncu! I to prepeličija!
Pišem i jedem. U stvari, već sam pojela. Eh, srećna vremena kad sam porciju mogla iz dva puta da pojedem. Nisu se porcije smanjile, nego je meni apetiti porastao. Hoće to od fizičke aktivnosti kažu. A sutra dva časa po 2 sata. Uh!
Inače, u radnji smo neki dan videle braon jaja! Pačija su. Istina, ja nikad ranije nisam videla pačija jaja, bar da ja znam, ali zar su pačija jaja stvarno braon? I kad kažem braon, stvarno mislim braon, kao da ih je neko ofarbao za Uskrs.
Kad sam se vratila u kost, istuširala sam se i srušila u krevet. Biciklom u školu, biciklom iz škole, ples, vrućina. Noćas je malo padala kiša, ali nikakvo olakšanje nije donela. Dok sam zalivala cveće sinoć, mogla sam da čujem vodu kako isparava čim dotakne kamenje na kom su saksije položene.
Ali svejedno, i to malo, dobar je osećaj.
Ivo, koji je bio u poseti svojoj devojci Minu, upravo odlazi. A taman smo počeli lepo da se družimo. I Minu će uskoro za njim. Planirala je da produži, ali izgleda da je Ivo imao koju čarobnu reč za nju i promenila je mišljenje, Ipak, Minu je došla na Bali već iskusna u plesu i gamelanu, pošto u Americi, posebno u San Francisku gde ona živi, imaju dobru mrežu balinežanskih umetničkih grupa, pa se ne brinem da će mnogo propustiti ranijim odlaskom. Na Havajima ima i univerzitet na kome postoji odsek za azijsku umetnost, sa raznim podgrupama. Ne daju stipendije, bar ja nisam uspela da ih nađem, još uvek.
Baris pak već dve nedelje časova vežbamo ceo, ali nismo imali časove dugo i sve sam pozaboravljala. Profesor je bio bolestan, pa zauzet, meni je bilo loše jedan čas i evo, deset dana kasnije, sve me boli i moram da se igram šuge sa pokretima. Ali biće to dobro, nadam se. Nekako imam osećaj da baris mogu da savladam, za razliku od pendeta i ako svi kažu da je pendet najlakši ženski ples. Možda jeste, ali činjenica da ima i teže mi nije ohrabrujuća, čak suprotno, najradije bih digla ruke odmah sad. Ali onda se koncentrišem samo na pendet i odmah mi je lakše.
Mama kaže da sam uvek bila naklonjenija muškom rodu, pa eto sada i u plesu. Učiteljica joj se žalila još u osnovnoj, kada smo bili na rekreativnoj, da se družim samo sa muškarcima. Gluposti! Kako se to može prebaciti bilo kom detetu? E stvarno te učiteljice! Sećam se mamu mog bivšeg je učiteljica pozvala u školu na razgovor jer je on na času nekoj devojčici dobacio cedulju na kojoj je pisalo da je voli. Žena je na to lepo, uvredljivim tonom pitala da li je normalna?
Nego ja mislim da mi muški ples više leži zato što sam uvek imala dobre noge za trčanje, a baris je sav u nogama, široko postavljenim sa prstima podignutim u vis (moj brat se uvek smejao kako mogu da raširim prste na nogama, vulkanski pozdrav nožnom tehnikom, e pa ovde se to u plesu koristi kao izražajno sredstvo).
Minu mi kuca na vrata, ipak imamo gamelan.
Pišem kasnije još.
Samo što smo izašle iz ganga, Minu se setila da posle gamelana nije planirala da se vraća u kost, pa sam ja sišla sa motorčeta i vratila se u kost. Pošto je već bilo kasno da krećem biciklom ka Sanuru, ostala sam u sobi. Reko' pisaću mejlove, sređivati beleške (nakupilo se blokčića, papirića i koje-kakvih škrabotina, pa sam krenula to da sređujem po sveskama.), kad eto je Džejn sa ponudom da nam održi čas indonežanskog. Dugo je prošlo od prethodnog, obično se njeni časovi poklapaju sa gamelanom, tako da mi je baš doborodošao. Od nje mogu da tražim da ponovi stvari, da kaže nešto polako. Od Balinežana, jok. Ja ih pitam: Šta znači ova reč? (Apa artinya ini kata?) a oni u mene belo, ni pantomimu ne probaju.
Uskoro nam dolazi njena mama u posetu. To će biti veselo.
Pazite mi se.
P.S. Zaboravih da prijavim!
Danas su skuvana prva jaja na našem novom rešou, u našem novom loncu! I to prepeličija!
Pišem i jedem. U stvari, već sam pojela. Eh, srećna vremena kad sam porciju mogla iz dva puta da pojedem. Nisu se porcije smanjile, nego je meni apetiti porastao. Hoće to od fizičke aktivnosti kažu. A sutra dva časa po 2 sata. Uh!
Inače, u radnji smo neki dan videle braon jaja! Pačija su. Istina, ja nikad ranije nisam videla pačija jaja, bar da ja znam, ali zar su pačija jaja stvarno braon? I kad kažem braon, stvarno mislim braon, kao da ih je neko ofarbao za Uskrs.
Нема коментара:
Постави коментар