Nego bio Božić, ja bila na dve protestantske službe, bilo mi dosadno, al' dobro sad. Bar se dobro jelo, a i bila sam u Nusa Dui po prvi put i to u Grand Hajatu. Bruka, koliko je to nema veze sa pravim Balijem. Kao neki studio, kako mali Đokica zamišlja da bi odmaralište u tropskom raju trebalo da izgleda. A dobila sam i onu okruglu naforu za pričest, sa citatom iz Biblije. Izraz "eat your words" poprima drugi smisao.
Sutradan je Džejn organizovala malu božićnu prezalogajku u bašti, a uveče smo gledali božićne filmove u Centru, "Scrooged" sa Bil Marejom i "Love Actually" sa već znate kime-sve-ne.
Nego, stigla mi Eva u međuvremenu. I ono malo od Balija što sam htela da joj pokažem, neče baš ići, jer je jako nesigurna na bicikli. A ja sam kanda verzirana. Taskista koji ju je dovezao iz Kute me traži s njom po ulici i sve me propuštaju jer je on mislio da sam domaća: "Koja je tvoja drugarica? Ona na roze bicikli. Ali ona vozi kao meštanin." Ipak, ja ne vozim ni upola brzo ili smelo koliko bih vozila u Beogradu.
A i kiša pada kao luda. A i gosti su skupa i naporna zabava. Ne zato što ja sad Evu čašćavam, već zato što same aktivnosti koštaju. Koštaju i novca i vremena i energije. A bio Božić (pokloni, čestitke) i kraj je meseca i morala sam da platim stanarinu dva meseca unapred (kod dođe školarina još jedan) i moja koverta je prazna.
Dok bih ja mogla da sedim u sobi i jedem hranu iz frižidera kjou sam nakupovala, s Evom to ne mogu. Bar da biciklu dobro vozi, nego i prevoz do plaže moramo da plaćamo. Sutra odlazi tek uveče i ja već ne znam šta ćemo ceo dan da radimo.
Ipak, lepo je što je tu jer kost je prazan. Sva deca su pootputovala negde za praznike i bila bih jako usamljena inače. I biću, jako usamljena, kad sutra ode.
Bar sam kitas (privremeno boravište) dobila i više neću morati da se cimam do imigracije, plaćam raznorazne kopije i milion primeraka fotografija.. Važi do 31. avgusta tako da se najkasnije vidimo 1. septembra, ali verovatno i ranije pošto je poslednja školarina u julu ja mislim.
Elem, bile smo do plaže danas, ali ni ona ni ja nismo mogle da se kupamo (datang bulan se to kaže na indonežanskom - stigao mesec, bukvala prevod), a i kiša nas je uhvatila, tako da nije bio neki provod. Opet, i samo leći na pesak, pod drvo, u hlad, zažmuriti i slušati talase je divota po sebi.
Posle smo otišle na ručak, našle se sa Džonatanom i Tinom za kolače, pa mi se pridružila i na času gamelana. Napredovala sam u orkestru danas, sad učim da sviram i pemade, oktava više.
Nego dajte predloge za božićnu trpezu! I recept za česnicu!
Trenutno mi je najveći problem veš. Nemam čistog veša! Odnela ja veš i rekla im da mogu da mi ga vrate za 4 dana kada su oni rekli da se dođem za 3. 6 dana kasnije ni jedan komad odeće nije opran! Niti jedan! To znači da ono što sutra budem preuzela (ako išta budem imala da preuzem) neće biti dobro oprano i opet ću morati da vraćam i opet neću imati veš. Upravo nosim kupaći kostim kao donji veš! Jednu belu majicu im već 4. put vraćam jer mi je svaki put daju sa nekim žutim mrljama. Ne plaćam ja ta vraćanja, ali muka mi je više. Jednom sam sama, izbeljivačem, uzela da skidam neku mrlju koju oni navodno nisu mogli da izvuku i izvukoh je ja, ali kanuo mi taj blanš na sarong i skinuo mi boju sa nje. Ne bi ni sve to bio problem da mogu da kupim Veniš ili Ace, ali to ovde nemaju. A smejala sam se reklamama sa tvrdokornim mrljama.
Ilona odveze svoju odeću na bolje mesto, ali dalje je pa ja ne bih mogla to biciklom, a i duplo je skuplje.
Ne znam zašto je to tako sa ljudima.
Kad smo već kod toga, čini mi se da je jako loša situacija kod kuće. Vidim po porukama ljudi na Fejsbuku. Sve neki čemer i očajanje. I razumem, od ljudi se traži na sve strane mnogo više nego što imaju. Ne samo novca, već vremena, snage, strpljenja, ljubavi. Kad je DS imala onaj slogan "Jer život ne može da čeka" ja sam se mnogo nervirala zbog licemerja istog i smilila svoj "Umrimo odmah, da bismo se reinkarnirali što pre, jer život ne može da čeka". Nije baš za kampanju, malo je rogubatan, ali poradiću. A i videćemo kakvu će glupost sad da smisle.
Poslala sam razglednice i čestitke danas. Ako ne stignu, ne šaljem nove! Markica je 100 dinara, jedan obrok, deset komada odeće u perionici, dve vožnje bemoom... Ali treba da vidite kako izgleda (da ne kažem na šta liči) pošta! Šupa, u njoj dve devojke u uniformama, kartonske kutije sa pismima. Mene je baš ta šupica danas smirila. Podsetila me gde sam i kako je malo potrebno da bi stvari funkcionisale.
Volim vas. Odoh da se posvetim malo Evi.
Нема коментара:
Постави коментар