međunarodni terminal

E pa, otpratismo Šarku na aerodrom, a i Minu nam sutra ode. Upravo sam se vratila sa oproštajne večere (i sladoleda, u kornetu, italijanskog, nije ni blizu Pelivanu) i lepo nam bi. Priča i druženje kao da ne ide niko nikamo, a u stvari samo prećutkujemo da se najverovantnije više nikada nećemo videti.

Danas je kiša bila blagonaklona, padala je ujutru, a onda se smirilo. Uspela sam da odem da kupim Minu oproštajni poklon (torbak, lep, balinežanski, jeftin, oko 300 dinara), da počistim sobicu (posle mi se iz iste nije izlazilo, lepa, čista, mirišljava, uh milina) i spremim si i doručak i ručak. Prvi put sam danas uključila onaj rešo. Plašim se plina.

Ko se narednom bude smejao, više mu neću pisati pisma (kao da ja mogu da znam ko se smeje).

Elem, doručak, jaja i šampinjoni, ali naivno bačeni zajedno u tiganj. Je l' te šampinjonima treba duže nego jajima, ali dobro, za nauk. Već kod ručka sam odlučila da se na greškama uči, pa sam si opet pravila šampinjone, sa kiselim mlekom i bez jaja ovog puta. I salata od krastavaca (opet sa kiselim mlekom) sa strane. To je već bio uspešniji poduhvat. U svakom slučaju, danas nisam gladovala. Jedva čekam nove avanture u kuhinji.

Ipak, zaista je jeftinije jesti po varunzima nego kuvati. Možda ne i zdravije uvek, ali ako se razbolite bar se ima para za lekara posle. Ko jede zdravo, bolje da i bude zdrav!

Raspust je počeo, ali to ne znači da sam sad skroz bez obaveza. Sutra treba da idem u imigraciju da mi uzmu otiske za kitas, a predveče imamo probu gamelana u Centru. Sledeća priredba je za mesec dana. Do tad ću već postati maestro.

Nedeljna izvedba nije prošla bez svojih problema, ali ja sam bila jako srećna jer sam, ispostavilo se, svirala za svog profesora barisa. Svi su bili zadivljeni njegovim plesom. Bio je pod maskom i teškim kostimom i igrao je starca, ali kažu tek kad bi mu pogledali u ruke bi shvatili da je reč o mladom čoveku, toliko je dobar u svojim pokretima.

Ah, a sa raspustom su došle i najave željenih poseta. Za sada Eva (delile smo sobu u Džakarti) najverovatnije dolazi 26. da provede dva dana kod mene. Ma, ko-god došao dobrodošao, samo da ne očekuju da im igra bela mečka. A to je ono što ljudi obično očekuju od Balija. Ja nekako se trudim da postanem deo ovog sveta ovde, da ga shvatim izunutra, a ne da stojim sa strane i budem zadivljena ne razumevajući zaista šta se oko mene dešava. U tom smislu, ne bih bila dobar turistički vodič, ali ako neko želi da se oseća kao kod kuće, to može da dobije. To je u stvari ono što nam svima ovde najviše i nedostaje i što svi pokušavamo da postignemo zajedno.

Ljubim vas sve koji ste stvarno kod kuće.