Ceremonija na koj smo bili juče je odalan, godišnjica hrama (na Baliju
ih ima hiljade). Održava se svake balinežanske lunarne godine (imaju i
solarnu), tj. svakih 210 dana. Onako usput, balinežanska (lunarna)
godina ima 6 meseci, sa po 35 dana (jednako 210 dana u godini).
Evo slike darova koje Balinežanke na glavama nose u hramove:
Toga je juče bilo na pretek, a na kraju večeri smo mogli da se poslužimo voćem sa korpi.
Izvođeno je 7 plesova, neki bolje neki lošije (već sam naučila da razlikujem). Naša koleginica sa studija, Japanka koja je već drugu godinu na Baliju, je bila jako dobra, i čak je dva plesa plesala. Jedan solo!
Šarka mi kaže da su Japanke najbolje plesačice od svih stranih studenata, svakodnevno idu na privatne časove, vežbaju neumorno, sitne su, mršave i pod šminkom izgledaju kao Balinežanke. Čak Japan zovu "mali Bali".
Šarka, pak, je jedna visoka, bela, plavooka Evropljanka, sa veeelikim nosem i kad je juče izašla da igra, svi su je pomno gledali. A i kostim joj je bio vrlo upadljiv, ljubičasto-zlatni. Šalila se da se oseća kao samuraj-tranvestit.
Ona je plesala tehnikom između muške i ženske, ples dečaka pubertetlije koji se bori sa svojim raznovrsnim osećanjima. Za razliku od strogo ženskog i strogo muškog plesa, ovaj ples mogu da igraju i dečaci i devojčice. Pokreti su kombinovani. Lice je jako izražajno, noge i ruke se drže šire nego u ženskom plesu, ali su pokreti lepši, ukrašeniji nego u muškom. Na žalost, gamelan je nije pratio (što su obavezni da čine, ali često belim plesačicama prirede "iznenađenje") i kad je tebalo da ponovi pokret koji je već izvela, oni su počeli da sviraju novu deonicu. Nju je to izbacilo iz ravnoteže, pogledala ih je kao da će ih ubiti, svi su počeli da se smeju, ali je ona nastavila kroz smeh publike. Onda je izvela par toliko teških pokreta, da su svi zaćutali. Osim dece koja su sedela baš napred gde je ona mogla da ih i vidi i čuje. Ali deca, za razliku od odraslih, se nisu smejala zlobno. Kao što rekoh, grimase lica i pokreti očima su u ovom plesu jako izraženi i to je deci vrlo smešno, posebno na belom licu. I Šarki bi bilo, da nije upravo doživela smeh odraslih. Ipak, na kraju je dobila aplauz i to veći od onih devojaka koje su bile loše. Jer nije bila loša, šta više, samo se gamelan obesno s njom našalio.
A sam gamelan! Veliki, zlatno prefarbani, izrezbareni kao čipka instrumenti. Ruke brze, brze, brže nego i kad vrlo iskusna baka plete. Ali i tu sam dovoljno izvežbana da primetim greške, bar u đegogu koji ja učim. Dvojica momaka koji su ih svirali, nisu imali pojma šta, kad, gde, pa su svako malo jedan u drugog gledali. Inače, muzičari su isti svuda. Puše i piju na sceni, a njima je scena u hramu!
Ah da, rekoh vam da je gamelan bio obavezan da prati Šarku. To je školski, zato se ja onoliko i znojim da savladam đegog valjano. Naime, "najniži" oblik balinežanske umetnosti je gamelan, zatim ide ples, a najviši je lutkarstvo, koje takođe obuhvata i pratnju živog plesača pesmom/govorom (jedna osoba se uči svemu, i pravljenju lutaka i izvođenju predstava i vođenju plesača govorom i pratnji plesača pesmom). Kad kažem najniži, mislim 1. period koji je potreban da se savlada, 2. profesionalni vek, 3. k'o koga prati u izvedbi. Gamelan prati plesača (ako ima plesača), plesač prati priču dalang-a. Ovo je istina uprošćena verzija, postoji i lutkarsko pozorište senki, postoji i ples sa maskama, nekada dalanzi prate, nekad pričaju, nekad pevaju... još uvek pokušavam da po'vatam sve, onako usput sama, pošto nemamo predavanja iz teorije ili istorije balinežanske umetnosti.
Evo slike darova koje Balinežanke na glavama nose u hramove:
Toga je juče bilo na pretek, a na kraju večeri smo mogli da se poslužimo voćem sa korpi.
Izvođeno je 7 plesova, neki bolje neki lošije (već sam naučila da razlikujem). Naša koleginica sa studija, Japanka koja je već drugu godinu na Baliju, je bila jako dobra, i čak je dva plesa plesala. Jedan solo!
Šarka mi kaže da su Japanke najbolje plesačice od svih stranih studenata, svakodnevno idu na privatne časove, vežbaju neumorno, sitne su, mršave i pod šminkom izgledaju kao Balinežanke. Čak Japan zovu "mali Bali".
Šarka, pak, je jedna visoka, bela, plavooka Evropljanka, sa veeelikim nosem i kad je juče izašla da igra, svi su je pomno gledali. A i kostim joj je bio vrlo upadljiv, ljubičasto-zlatni. Šalila se da se oseća kao samuraj-tranvestit.
Ona je plesala tehnikom između muške i ženske, ples dečaka pubertetlije koji se bori sa svojim raznovrsnim osećanjima. Za razliku od strogo ženskog i strogo muškog plesa, ovaj ples mogu da igraju i dečaci i devojčice. Pokreti su kombinovani. Lice je jako izražajno, noge i ruke se drže šire nego u ženskom plesu, ali su pokreti lepši, ukrašeniji nego u muškom. Na žalost, gamelan je nije pratio (što su obavezni da čine, ali često belim plesačicama prirede "iznenađenje") i kad je tebalo da ponovi pokret koji je već izvela, oni su počeli da sviraju novu deonicu. Nju je to izbacilo iz ravnoteže, pogledala ih je kao da će ih ubiti, svi su počeli da se smeju, ali je ona nastavila kroz smeh publike. Onda je izvela par toliko teških pokreta, da su svi zaćutali. Osim dece koja su sedela baš napred gde je ona mogla da ih i vidi i čuje. Ali deca, za razliku od odraslih, se nisu smejala zlobno. Kao što rekoh, grimase lica i pokreti očima su u ovom plesu jako izraženi i to je deci vrlo smešno, posebno na belom licu. I Šarki bi bilo, da nije upravo doživela smeh odraslih. Ipak, na kraju je dobila aplauz i to veći od onih devojaka koje su bile loše. Jer nije bila loša, šta više, samo se gamelan obesno s njom našalio.
A sam gamelan! Veliki, zlatno prefarbani, izrezbareni kao čipka instrumenti. Ruke brze, brze, brže nego i kad vrlo iskusna baka plete. Ali i tu sam dovoljno izvežbana da primetim greške, bar u đegogu koji ja učim. Dvojica momaka koji su ih svirali, nisu imali pojma šta, kad, gde, pa su svako malo jedan u drugog gledali. Inače, muzičari su isti svuda. Puše i piju na sceni, a njima je scena u hramu!
Ah da, rekoh vam da je gamelan bio obavezan da prati Šarku. To je školski, zato se ja onoliko i znojim da savladam đegog valjano. Naime, "najniži" oblik balinežanske umetnosti je gamelan, zatim ide ples, a najviši je lutkarstvo, koje takođe obuhvata i pratnju živog plesača pesmom/govorom (jedna osoba se uči svemu, i pravljenju lutaka i izvođenju predstava i vođenju plesača govorom i pratnji plesača pesmom). Kad kažem najniži, mislim 1. period koji je potreban da se savlada, 2. profesionalni vek, 3. k'o koga prati u izvedbi. Gamelan prati plesača (ako ima plesača), plesač prati priču dalang-a. Ovo je istina uprošćena verzija, postoji i lutkarsko pozorište senki, postoji i ples sa maskama, nekada dalanzi prate, nekad pričaju, nekad pevaju... još uvek pokušavam da po'vatam sve, onako usput sama, pošto nemamo predavanja iz teorije ili istorije balinežanske umetnosti.
 |
| Miroslava, Minu i ja upicanjene za odalan |
Нема коментара:
Постави коментар