raspust

Ali još uvek ne bez obaveza, kao što rekoh, od sutra tek.

Jutros smo se pozdravili sa Minu. Nasledila sam njenu orhideju! Nema cvetove više, ali niče nova stabljika, pa možda i budu.

Onda sam bila do imigracije, nas tri (Džejn, Zuzana i ja) na biciklama se zaputile i lepo se provozale. Nije padala kiša, a ulica u kojoj je imigracija je ispunjena velelepnim vladinim zgradama, pa je i jedna od najlepših, sa dugim drvoredom sa obe strane, baš uživancija.

Slikali nas, uzeli otiske, potpisivali se. Treba da odemo po kitas sledeće nedelje.

Posle smo svratile na ručak, pa sam se malo odmarala, malo vozila biciklu i razgledala poklone za Božić i Novu Godinu, a onda i na gamelan.

I tamo smo se opraštali, od Odri, devojke iz Francuske koja je na Baliju živela i radila 6 godina u Francuskom kulturnom centru.

Pošto sam se na gamelan naravno, odvezla biciklom, Radka je iskoristila priliku da provoza koji krug jer nije verovala u onu staru da se to ne može zaboraviti. Ne može! Mada, verovali ili ne, ja se i dalje sećam osećaja vožnje sa točkićima i one prve bez. I tate iza kako me drži i pušta.

Čudno je to, svi imaju ili motore ili kola, ali tek kad sednu na biciklu viču: jao kako je lepo, jao kako je lepo. Možda započnem trend.

Kao što rekoh, sutra nemam nikakve obaveze i već se grozim praznine. Valjda će biti lep dan, pa napokon, pogađate, odem da se okupam u okeanu.

Ljubim.