muzikant

Ne znam kako su mi oči još uvek otvorene.

Obično imamo neočekivano otkazane časove, ne neočekivano zakazane časove plesa, što se desilo danas. Nismo ni znali zašto i kako, a ispostavilo se da je došla inspekcija iz Džakarte i neki novinari iz Nemačke, koji su hteli da nas fotografišu i intervjuišu. Nikada nismo imali naporniji, duži ili opremeljeniji čas. Doneli su nam rekvizite, kostime (ne za nastup kao sa onih mojih fotografija, već za vežbanje), objašnjavali stvari koje nikada ranije nisu. Licemerje na delu, ali bar je bio dobar čas. U jednom trenutku sam se osetila kao filmska zvezda, kad sam morala da tražim da prestanu da nas fotografišu i da im kažem da je bilo dosta. Ne znam odakle mi drskosti, ali stvarno smo bile preumorne, znoj curi sa nas, držati jednu pozu pet minuta za stotinu fotografija boli,blic peče oči, a mi treba da se smešimo kao da se ništa ne dešava i kao da baš uživamo. Onda sam ugledala jednog
lika kako nas slika telefonom i pomislih, e pa dosta, ovo više nije za Džakartu i novine, ovo je već postala nečija privatna zabava i ja neću da budem deo toga!

U svakom slučaju vratila sam se u sobu tek u 1 i jedva sam imala vremena da se istuširam pre nego što sam morala na gamelan u Sanur. Sva sreća pa je i Simbi išla, pa me je povezla i vratila. I gamelan je danas bio sat vremena duži. Prva dva sata standardna proba, a treći sat je bio za Simi. Nadamo se da će moći da se pridruži orkestru za nastup na Bali art festivalu, ali pošto je tek krenula na probe, a mi svi već uveliko znamo sve pesme, ona mora da proba da nadoknadi mnogo toga. Zato je Pak Rađek odlučio da ostane posle svake probe sat vremena sa njom. To je značilo da sam i ja dobila priliku da tih sat vremena pređem na kantil. I Majki nam se pridružio i baš je bilo zadovoljavajuće. Nadam se da ću za ova dva meseca (mislim da nemamo probe u avgustu, nisam sigurna) uspeti da brzo napredujem na kantilu i pemadeu jer znati svirati na njima, u stvari znači znati svirati gamelan.

Simbi i ja dosta vremena provodimo zajedno prethodnih dana. Danas smo posle probe otišle na večeru zajedno, zatimsmo sele kod mene u sobi i gledale neke serije, pričale... Baš mi je drago što se vratila i što se lepo slažemo. Kaže da će da me vodi u neki salon gde imaju neke ribice koje jedu zadebljalu kožu na petama!

Grlim, ljubim, volim.

P.S. Zaradila sam i parice! Kao i moj otac, postala sam muzikant! Džonatan i Tina su odlučili da nam za svaku probu daju po 100 dinara (ne oni lično, već fondacija koja ih podržava), jer su kažu shvatili
da sve nas košta da dolazimo u Sanur pa su ove parice za to.