pendet

koji smo učile cele godine smo gore odigrale jer smo prethodne dve nedelje svaki dan vežbale samo ređang. A i bile smo umorne, što od proba i plesa prethodni dan (i svih prethodnih dana), što od proba i čekanja na sam dan. Mislim da smo kasnili sa početkom dva-tri sata, meni se i prispavalo, a ogladnele smo više puta. Ni tečnost nisam pila, jer smo se u kostime obukle još oko 3/4, au kostimu nema idenja u toalet. Jadni moji bubrezi.

Veče je, svejedno, bilo predivno jer su mi skoro svi prijatelji došli, i to obučeni po balinežanski, i strpljivo čekali satima (opet po balinežanski). Imala sam osećaj kao da smo diplomirale.

Posle smo otišli na klopu na noćnu pijacu. Ja se presvukla u svoje apa-drapa prnje (ne Uppa Druppa by Tanja Aleksić, već apa-drapa kako mu je Bog značenje namenio) ali šminka zacementirana na licu. Gledaju me Balinežani, ne mogu da veruju. Znaju šta šminka znači, vidi da su mi drugarice u balinežanskoj odori, znači bio odalan, plesala sam. Ali, bre, sve bele?! Šta je ovo? Pa mi prilaze, pitaju je l' sam već plesala ili ću tek plesati? Verovatno hteli da gledaju. Ovde se, kaže mi Šarka, "bule" (belac/belkinja) ples posebno naručuje i plaća. Znaju, ili će biti egzotika ili će biti smeha.

Nego, Džonatan je napravio prelepe fotke, ima ih gomila, ali ću ja probati da vam okačim samo gomilicu.

I to je to.

Trebalo bi da još jednom nastupamo u Džakarti sledeće nedelje na ceremoniji zatvaranja, ali ovde čovek nikad ne može da bude siguran da će se nešto stvarno i dogoditi. Niko nas nije zvao da probamo, čak nam i datume za put stalno menjaju, a i smeštaj u kom ćemo biti.

U svakom slučaju,sad mogu da se koncentrišem na gamelan i naš nastup na Bali Art Festivalu u julu.

Ljubim.