Napokon!
Probudila se ja jutros u pola osam (što me podseti, treba da navijem
sat i za sutra), sunce sija, ptičice cvrkuću, lišće šušti... znate već
sve klišee.
Spremila sam si doručak i kafu, umila se, švrljala internetom,pa na
biciklu i u školu. Tamo sam prvo malo vežbala sama jer je profesorka već
standardno kasnila, ali se bar pojavila ovog puta, a onda sam se znojila na plesu. I dalje ja to ništa nemama pojma. Mnogo sam velika,
nemate pojma kako se velikom u svakom smislu osećam ovde, kao Guliver
među Liliputancima. I to debeli Guliver. Ali ne brigam se mnogo. Ne
znam zašto, valjda Bali čoveka opusti, ne znam. S početka sam se jako
nervirala, par puta i zaplakala, sad, ništa!
Hoće profesorka da nam da ispit u martu. Ha! To će biti veselje. Svi
koji su išta valjali su ili već otišli ili odlaze u februaru
(6-omesečna stipendija). Kad je to Ibu čula, odlučila je da nam da
mesec dana intezivnih časova, 4 puta nedeljno. Jupi! Ne, stvarno jupi,
stvarno se radujem, stvarno nemam pojma i trebaju mi ti časovi.
Nešto interesantno i, mislim, nisam sigurna, lepo se desilo posle
časa. Dok smo se razilazili svojim putevima, Džejn se okrenula i rekla
mi: "Vidimo se kod kuće." Kao prvo, nikada ranije nije imala potrebu
da potvrdi jednu tako očiglednu stvar, niti sam je ja imala, ali kad
sam je čula danas, shvatila sam da je to izvestan oblik prisnosti, u
stvari potvrda novog nivoa bliskosti. Kao drugo, shvatila sam da smo
počeli da živimo zajedno, bar u njenim očima, ne više samo jedni pored
drugih, više smo od komšija. I kao treće, ta reč "kuća". Uvek smo
ranije koristili, kost, bašta,... nikad "kuća" (u smislu dom je l'
te). I, iako je moja kuća sa vama, ta reč me vraća na ona prva dva,
bliskost i zajednica. Sad će mi biti još teže kad bude odlazila.
Elem, opet ja na biciklu, pa natrag "kući". Nije me mrzelo ni da
pometem malo sobu pre tuša. Reko' kad sam već znojava... Spopali mi
terasu neki mravi, krenuli da migriraju i u sobu, pa sam morala da
ocrtam terasu kredom (što je problem jer sad ne mogu stvari da sušim
na ogradi). A ni dva dana nisu prošla kako sam olizala sobu. Mravi pocrkali u stotinama (dobro ne baš, ali crne se na mojim belim
pločicama), sad meti Aleksandra kad si htela sobu bez mrava. Ali kao
što rekoh, ne bilo mi mrsko. Pomela, pa pod tuš, pa užinica i još malo
švrljanja po kompjuteru. I baš bih nešto sretna. Valjda ti hormoni,
endorfin, šta-li-ne, što se luče kad čovek vežba. Ne sad egzaltirana,
nego nekako spokojno srećna. Milina.
Onda došlo vreme za ručak, kuvano, toplo i ljuto, taman uz kišu. Dok
sam ja klopala, kiša stala i došlo vreme za gamelan. Aj' na biciklu
opet, pa u Sanur.
E ta vožnja mi nije uopšte prijala. Em je bila duža, em u vreme kad se
ljudi vraćaju s posla. Mnogo nervozno voze tada. Provalila sam,
izjutra možda i kasne na posao, ali ko će da žuri da radi?! Ali svi zato žure sa posla!
Ni gamelan nije bio nešto. Opet previše ljudi za instrumentima, pa se
nisam tamo dugo zadržavala. Ali i bolje, taman što sam zašla u svoju
ulicu, a već je bio sumrak i popalile su se ulične svetiljke. Baš kao
što je tata naložio, kući kad se upale svetla na ulici.
I tako sad ja moram da idem, pošto (izvinite na privatizaciji) sam za
večeru popila čašu hladnog mleka i ne znam kako je tako brzo prošlo
kroz mene, ali evo tera me dalje od kompjutera.
Volim vas!
Нема коментара:
Постави коментар