... krenuće po zlu
3. dan na Baliju, nisam se ni ljudski smestila, kad eto je temperatura.
Taman smo juče kupile bicikle (roze), vozile na levoj strani ulice, namestile internet i pile iz kokosa (mladog, ne sviđa mi se), kad se ja razboleh.
Ali ne lezi vraže, nije to sve.
Crče mi i kompjuter! Ni sat vremena nije bio uključen!
Imam tempreaturu 37,7 i pluća me cepaju kad kašljem. Ponekad me i grlo boli i slinim. Sad moram da ležim u krevetu, ne mogu da tražim majstora za laptop, niti prodavnicu
za novi. A ni obećane pare za dva meseca koje je trebalo da primimo danas, nismo dobili. Pih!
Pozajmila sam laptop od Džejn iz susedne sobe, ali ne mislim da ću moći to baš tako često da radim kao što je bio slučaj sa Anom.
Još uvek ni na okeanu nisam bila, sve vreme smo kupovale potrebštine za sobe (sudovi, peškiri, posteljina, voda, hemija za čišćenje i pranje, krpe, kante, kofe i metle...) i još nismo gotove s tim.
Denpasar je kao grad ružan, prljav i zapušten. Nisam mnogo videla, ali ono što jesam ne budi mi želju za daljim istraživanjem. Nemaju kante za đubre, rečice su zagađene, biti pešak je nemoguće (trotoara ili nema ili su opasni po život - ne znaš gde ćeš da propadneš), nisam sigurna ni da će bicikla biti dovoljna za kretanje okolo-naokolo, radnje su pune samo najgore kineske robe. ALI...
...kad sa ulice uđete u sokake (gangove na indonežanskom, dežurna šala je "I'm in a gang."), koji su puni poludivljih pasa (UŽAS), stižete do malih skrivenih oaza. Kao da morate da ih zaradite onim paklom sa ulice. I tu je sve kako treba.
Naša bašta je skoro baš po ukusu moje mame, mada ona bi verovatno ubacila još više raznobojnog cveća. Čak je ovde među studentima moj kost (nešto poput apartmanskog kompleksa na indonežanskom) i poznat kao The Garden.
Što se tiče dece u školi i kostu, nisam ih još sve upoznala, ali prvi utisak je više puta potvrđen. Za sada mi se latine najviše sviđaju, ali njih nema na studijama plesa sa mnom, niti u kostu. Poljakinje i Slovakinje, nikako (uvek, čast izuzecima). Videli na televizoru kako se konji potkivaju, pa i mi, žabe, digli nogu. Čak ni moja cimerka sa sprata, Ilona iz Poljske, neće da živi sa svojim sunarodnicima. Našminkane na vežbe, parfem posle vežbi (a pre tuširanja), u sintetičkim mini-haljinama i sa velikim šeširima na avion, pitanja poput "A koju čakru koristim u ovoj pozi? Da li da energiju vučem iz zemlje dok plešem?" i to u sred vaše rečenice, stalno se žale i mnogo psuju, popiju vam i pojedu sve iz frižidera, a kad ih zamolite da učestvuju u troškovima, spakuju se i odu! Najlepše, najpametnije, potpuno neshvaćene od sveta. Kako im samo nije već prišao neki bogati Australijanac da ih odmah oženi, tu, na licu mesta i obožava tako jedinstvene?!
Ipak, jedva čekam da počne ta škola (za neke dve nedelje), pa da mogu da se koncentrišem na nešto korisno. Razmišljala sam i o privatnim časovim indonežanskog, kao i dodatnim plesa, ali sa ovom kompjuterskom krizom, teško da će se to dogoditi.
Videćemo, sve ćemo videti, samo polako.
Нема коментара:
Постави коментар