Kukuriku

Probudila sam se sa petlovima koji slobodno šetaju hostelom. U stvari videla sam jednog, možda dva, ali koliko su se drali činilo se kao da ih je bar desetak. Onda sam malo zvrjala po internetu sa hostelskog kompjutera (toliko je bilo rano da ni svi radnici još nisu došli na posao), doručkovala, pa u šetnju oko kompleksa.

Posetili smo muzej posvećen Papui (ne Novoj Gvineji) i provozali se malom, neuzbudljivom žičarom. Zatim smo se spakovali i ukrcali na autobuse kako bi nas prevezli u novi hotel. Sa pet zvezdica.

Vozili smo se bar 2 sata. Gužva u saobraćaju je nemoguća. Upoznala sam dvoje-troje ljudi koji su odrasli u Džakarti i kažu da im je nekada od i do škole trebalo i po pet sati!

Sam grad, njen urbani ne turisticki deo u kom smo mi bili ili trgovački u koji idemo, je na prvi pogled kao uvećan Beograd. Sve lepo i sve ružno umnoženo 50 puta.

Nema više lastavica, sad ćemo u sam centar Džakarte. Beton, beton, samo beton.

Kad smo napokon stigli u hotel, koji se nalazi u bulevaru hotela kako ga ja zovem (do našeg je vrhunski kič - Davinci Penthouse!), trebalo je rasporediti 750 studenata po sobama, pa organozovati ručak za isto toliko osoba... Na žalost, odvojili su me od Ane (sad sam sa Evom i Karen u vrlo lepoj sobi - kupatilo, klima, TV, minibar i sl.) pa nisam imala od koga da pozajmim kompjuter do sad. Vidite, moj komp nema bateriju, pa ne mogu da ga nosim okolo naokolo, a internet je besplatan samo u holu hotela. I to nije garant komunikacije jer
kad se previše ljudi nakači, nemoguće je poslati ni reč. Sva sreća ovde je jedno jako bogato momče iz Indije, lekar koji planira da otvori bolnicu na Sumatri, pa mi je dao da koristim njegov komp i internet modem dok je na večeri.

Elem, posle ručka nedaleko (pola sata hoda po ciči vrelini) od hotela (oko 2,5 evra za piletinu sa pirinčem i pomorandžom i ice-tea bez leda) smo išli na bazen koji nije bio na krovu, ali kad pređeš iz hostela sa komarcima u hotel sa bazenom, nema veze. Ne sećam se kad sam poslednji put plivala! Za bazen sam, inače, doznala kad sam googlala hotel i kome sam rekla rekla sam, od sad ćutim! Suviše je mali za 750 studenata i ko zna koliko još redovnih gostiju hotela.

Klinčadija bi u grad na provod, ja jok. Imamo HBO u sobi i odgledaću neki film ili seriju, pa na spavanje. Sutra počinje seminar.

P.S. Za neverovati, film je bio "Eat, pray, love". Ja sam uletela na love. Isključla sam TV.