Ustali smo od sabajle, u 4.30, sa muslimanima, a u 6 smo bili u ISIju. Dobili doručak, popakovali nas u autobuse, pa na put u neki hram u Kintamaniju. Jedan od najvećih. Svi u balinežanskim svečanim nošnjama
Put je bio lep, miran, krajolik divan, zelen. Ali pogled kad smo stigli?! Veliko jezero, planine, vulkan, crni tragovi lave, šume, pirinčana polja. Oči ne mogu od jednom da sagledaju sve. Kilometri i kilometri, puca pogled! Predivno.
Ondak smo stigli u hram, sva sreća među prvima, jer smo mogli na miru da se pomolimo, popijemo svetu vodicu i zauzmemo mesta. Neki su i plesali (mene zvali!, ali kasno), a mi drugi uživali. Plesovi, muzika, pozorište, mirisi, nošnje, gužva... i ručak smo dobili.
Kako se balinežani mole? Uđe grupa u portu hrama i svi posedaju na zemlju. Sa sobom ponesu darove, pre svega cveće i mirisne štapiće. Svako zapali štapić i zabode u zemlju. Kad svešetenik oglasi početak molitve, nastupi tišina i samo se čuje zvuk zvonceta. Dok zvoni zvono traje molitva. Prvo se mirisni dim štapića skuplja rukama, poput kandila u crkvi. Sklope se ruke, prislone čelu i moli se. Kad se završi zvonjava, nastane pauza. Ne znam zašto te pauze, ali tako je. A onda nova molitva. Opet tišina i opet zvono. Uzme se međ' sklopljene ruke cvet, prinese se prvo mirisnom štapiću i okadi se malo, a zatim se opet prisloni čelu i moli se. Kad se završi zvonjava, neki cvet stave za kosu, a neki ga bace za sobom. I tako tri puta. Oni koji cveće bacaju za sobom, tek treći cvet stave za kosu. A onda sveštenici krenu između redova posedanih ljudi da prskaju svetom vodom. Tj. prvo prskaju, zatim sipaju u ruke da se pije (opet tri puta) a zatim da se čovek sam polije za glavu (je l' te, tri puta). Na kraju se iz sveštenikove posude zagrabi malo pirinča i stavi se na čelo između obrva (gde crtaju ne tačkice) i na dekolte, u onu rupicu na vratu. Pirinač se ne skida već se pusti da sam spadne sa tela vremenom.
Gledam ja onu raju i samo se mislim, kako je lepo slaviti po suncu i u zelenilu, sa onim pogledom, u tolikom broju i sa plesom i muzikom. Ne kažem da je i lako, žene utegnute, po vrućini nosaju darove na glavama - nije ni čudo da su neke padale u nesvest. Ali lepo jer su boje predivne, žive i na sve strane vibriraju zlaćani ukrasi.
Eto, tako je meni bilo danas. Sad sam spremna da se onesvestim, ali nikako da zaspim, valjda sam suviše umorna.
Sutra vodim drugare na rođendansku večeru u Đimbaran, a Šarka i Radka hoće da me za vikend vode natrag u Kintamani. Neki njihov prijatelj ima kolibu na planini, u šumi! S obzirom na onaj pogled danas kom sam posvedočila, ja sam vrlo rada poći.
Volim vas!
ps Zemljotres u Aćeu, opasnostod cunamija proglašena u Indoneziji, a ja to opet saznajem od svoje majke s drugog kraja planete.
Нема коментара:
Постави коментар