tri dana u jednom

Jako sam umorna (vrućina, bicikla, probe, sitne i krupne obaveze) i dan mi nema dovoljno sati za sve što bih ovde da uradim i postignem.

Takav osećaj imam. Ne mogu ni da se setim šta sam sve radila danas.

Ustala od sabajle, spremila kaficu, doručkovala, sela za kompjuter, da se odmorim od sna, pa na ples. Profesorka se naravno nije pojavila, ali posle bar pola sata čekanja, Džejn i ja smo ušle u studio i same krenule da vežbamo. Pa da, šta nas briga.

Onda, tako znojava, na biciklu, pa natrag u sobu. Rekoh, kad sam već znojava i prljava (noge crne svaki put posle studija) daj da očistim sobu. Pomela, prebrisala, pa pod tuš i na užinu.

Zezaju me kako stalno čistim, kako se sa mog poda može jesti, važim za opasnog čistunca. A stavite vi pločice u kuću, pa ćete i visvaki čas da čistite. Jes' lako se isprlja, ali se zato i lako očisti. Meni bar lakše nego usisivač i tepih. A i manja mi soba nego kod kuće i nemam gomilu memorablija koje treba pomerati, pa sve to lakše ide. Nije sad neko uživanje, naravno, ali moje je, pa mi nekako milo. Iskreno, samo ja znam koliko bih u stvari mogla još bolje da očistim, nego me pri kraju mrzi.

Onda opet na internet, korespondencija levo-desno što sa drugarima, što sa ne-drugarima. Ani Vidosavljević mama dolazi u posetu, ali Ana joj čini se nikakve detalje i podatke ne daje, pa se žena meni obratila za pomoć u vezi sa putem?! I tako se ja sad sa njom dopisujem svaki dan, opisujem naše putovanje u detalje, odgovaram na pitanja... Kaže blago majci koja me ima, a ja joj kažem da ću joj poslati maminu adresu da joj to lično prenese. Tu se nađe i pokoji turista iz Srbije koji bi da dozna nešto, poneki sutdent koji bi da se prijavi za istu stupendiju, još gomila pitanja...

Onda sam odnela veš na pranje i kupila vodu, pa skuhala još jednu kafu za komšinice i sebe, spremila si neki ručkić i uzela da odremam malo, pa na gamelan. Tamo sam tri instrumenta vežbala danas! A posle sam i na horu ostala (zamolio me Džonatan da ostanem).

I tako ja tek sad stigla kući, mrtva umorna, a sutra me čeka skoro pa repriza.

Mnogo je vremena već prošlo. Osećaj je kao da je dosta bilo, a s druge strane kao da je tek počelo. Taman sam se smestila, prilagodila, počela da shvatam taj gamelan i ples i napokon mogu da skapirma  šta se sve to oko mene dešava. Kao neki novi početak.

Kako ste mi vi svi? Je l' popustila zima?

Volela bih da sam videla taj divni, masovni sneg o kom mi pričate, a opet bilo bi mi krivo što ne mogu na skijanje. Čovek je prokleta životinja, nikad zadovoljan.