odlaze

Dag, Džulijan, Džejn, Milan...

Tužna.

Glupavi internet danima nije radio!

Besna.

Napokon sam bila van kuće skoro ceo dan. Kiša se proredila. Dobro se setila.

Ustala od sabajle, popila kaficu, doručkovala moje pahuljice, pa na ples. Posle plesa pod tuš i užina, kiflice sa kremom od čokolade i kikirikija, pa sa Džejn na ceđeni sok od šargarepe i mandarina. Morale smo pre toga do administracije da vidimo šta se dešava sa stipendijom, i dok sam ja svoju dobila, Džejn nije i neće. Kao što je mojih 12 meseci u stvari 11, tako je njenih pola godine u stvari 5 meseci.

Onda sam se zaputila za Sanur na gamelan, pa po ručak u javanežanski varung. Pileći ražnjić premazan nečim slatkim, prepeličija jaja na ne znam kakav način, neke klice, soja na opet ko zna kakav način i nešto poput pohovanih tikvica samo nisu tikvice već kukuruz i neki zeleniš. I pirinač. 110 dinara. Sve jaaako ukusno.

Posle ples, moderni. Kažu mnogo sam napredovla. Za gamelan i verujem. Mogu da čujem. Ali za ples, nisam baš sigurna. Ali planiramo neki nastup i ima jedna tačka koja mi se baš dopada: ja govorim jedan divan monolog o muzici, ljubavi i plesu (iz filma "Playingby Heart"), Luis i Majki sviraju, improvizuju, a njih tri plešu na reči i muziku. Nekako kao '60-e i bitnici. Mnogo mi se sviđa.

Evo monologa:

Playing By Heart
by Willard Carroll

Joan: I have a friend, jazz musician...trumpet player, really terrific. And I go and hear him jam every month or so and he plays this piece I love, an old Chet Baker song. And he blows the same notes every time and every time it sounds so different. And we had drinks one night...when I used to drink....and I tried to tell him how that song made me feel, how the music made me feel, how his playing made me feel. And he just kept shakin' his head and he said "Joan, you can't talk about music! Talking about music is like dancing about architecture," and I just said, "Well fine! Gonna get all philosophical on me, it's just as pointless as talking about a lot of things, love for instance." And my friend laughed and he said, "Definitely, most definitely, talking about love is like dancing about architecture." So I don't know, he might be right...but it ain't gonna stop me from trying.
Nego, još nisam ni svarila ručak, a valjalo je poći na večeru sa Sabin i Radkom. Ja nisam mogla da jedem, ali sam na odlasku tražila da mi upakuju rezance sa morskim plodovima. 150 dinara. Upravo sam ih smazala. Dodala sam i malo slatkog jogurta.

Na povratku smo se kao malo zagubile, ali sam JA našla put natrag. Znam da se snađem u Denpasaru po mraku!

Sve bi bilo baš potaman, da se nismo oprostili od Džulijana. On mi je nabavio internet modem kad sam stigla i naučio me kako da ga koristim, registrovao, uplaćivao dok nisam sama naučila... I ima najzarazniji, najglasniji smeh na svetu.

I nije poslednji koji odlazi.

Uh, najela sam se feferona i sad mi curi nos.

Sutra nemam ništa u planu, nema časova jer je prekosutra poslednji dan ovog praznika koji traje već koliko? 10 dana, i taj će biti kao i prvi dan, veliki. Valjda ispraćaju bogove i pretke natrag na nebesa ili gde već obitavaju.

Volim vas puno!