Vašar

U nedelju je počeo Bali Art Festival i trajaće mesec dana. Ulaz je uvek besplatan što je meni neverovatno. To je kao da je BITEF besplatan. U stvari. BELEF i jeste nekad bio isto ovako dobar i za džabe.

Ja sam do sad bila na dve večeri. Na otvaranju je bio predsednik Indonezije, a nastupali su studenti mog Fakulteta. Koreografiju je osmislila baš moja profesorka plesa. Eh, kada bi naše studentske
predstave tako izgledale. Scenografija, kostim, mašinerije, svetlo... Balinežani gomilu para u izvedbe ulažu. Ali zato sve ostalo...

Juče sam gledala po prvi put pozorište senki. Lutke jesu bile balinežanske, ali su izvožači bili stranci, uglavnom studenti iz Amerike. Dobra strana toga je što sam razumela šta se dešava, loša što je priča bila banalna, o Balinežanima i turistima.

Pozorište senki bi trebalo da pripoveda Ramajanu, Mahabharatu ili priču o veštici Rangdi. Izvodi ga samo jedan čovek - dalang, najcenjeniji oblik umetnika na Baliju, u nivou sveštenika. On improvizuje, ubacujući dbnevno-političke događaje i šale, koristi desetine glasova tokom priredbe, za svakog lika drugi, sam pravi lutke (oko 100 lutaka) od kravlje kože i sam ih oslikava. Lutke su i
filigranski rezbarene kako bi bile lepe kao senke i oslikane jer ako se wayang kulit izvodi danju, ne koristi se platno. Sa desne strane su dobre lutke, u sredini neutralne, a levo zle. Jedna izvedba ume da
traje i satima. Pošto dalang govori jezikom koji retko ko još uvek zna na Baliju, četiri klovna sede ispred platna i prevode.

To vam je ukratko, ima u tome mnogo toga više, što činjenica, što simbola, a ja još nisam sve povatala.

Evo šaljem vam nešto sličica.

Ljubim.

Džakarta, drugi put

U Džakarti smo na ceremoniji zatvaranja Darmasisve. Dobar hotel, topla voda, bazen, odlična hrana, studenti iz svih gradova predstavljaju šta su naučili tokom godine (ne mnogo)...

Ja sam zbog  bazena i hrane i pošla. Za nekoga ko je živeo pored okeana godinu dana, sramotno malo sam se kupala. Pričala sam vam, odete na plažu, a tamo nema vode. Svaki dan morate da gledate tabele na internetu kad je visoka plima. Obično dva sat rano ujutru, posle hodate po okeanskom dnu dokle vam pogled seže.

Samo jednom sam izašla iz hotela, kupila cipele (jadnica) i uslikala nešto zanimljivo.

Prelazimo Radka i ja bulevar u blizini hotela, gledamo kako žive glave da sačuvamo, i dobro pod auto nismo podletele kad smo videle što ćete i vi sad da vidite.

Malo smo se pitale da l' će nas 'apse jer slikamo vojne zgrade (štab njihovih marinaca, komandosa, šta-li), ali već smo bile spremne da kažemo da smo mislile da je zoološki vrt.

Različite su teorije o tome šta rade sa ovim bambijima. Ja mislim da služe pacifikaciji marinaca, Milica L. misli da su tu da (očigledno) zbune neprijatelja. Obe teorije validne, misli.

Ljubim.

resto odalan

I druga deca su plesala isto veče kad i mi. Prava deca.

pendet

koji smo učile cele godine smo gore odigrale jer smo prethodne dve nedelje svaki dan vežbale samo ređang. A i bile smo umorne, što od proba i plesa prethodni dan (i svih prethodnih dana), što od proba i čekanja na sam dan. Mislim da smo kasnili sa početkom dva-tri sata, meni se i prispavalo, a ogladnele smo više puta. Ni tečnost nisam pila, jer smo se u kostime obukle još oko 3/4, au kostimu nema idenja u toalet. Jadni moji bubrezi.

Veče je, svejedno, bilo predivno jer su mi skoro svi prijatelji došli, i to obučeni po balinežanski, i strpljivo čekali satima (opet po balinežanski). Imala sam osećaj kao da smo diplomirale.

Posle smo otišli na klopu na noćnu pijacu. Ja se presvukla u svoje apa-drapa prnje (ne Uppa Druppa by Tanja Aleksić, već apa-drapa kako mu je Bog značenje namenio) ali šminka zacementirana na licu. Gledaju me Balinežani, ne mogu da veruju. Znaju šta šminka znači, vidi da su mi drugarice u balinežanskoj odori, znači bio odalan, plesala sam. Ali, bre, sve bele?! Šta je ovo? Pa mi prilaze, pitaju je l' sam već plesala ili ću tek plesati? Verovatno hteli da gledaju. Ovde se, kaže mi Šarka, "bule" (belac/belkinja) ples posebno naručuje i plaća. Znaju, ili će biti egzotika ili će biti smeha.

Nego, Džonatan je napravio prelepe fotke, ima ih gomila, ali ću ja probati da vam okačim samo gomilicu.

I to je to.

Trebalo bi da još jednom nastupamo u Džakarti sledeće nedelje na ceremoniji zatvaranja, ali ovde čovek nikad ne može da bude siguran da će se nešto stvarno i dogoditi. Niko nas nije zvao da probamo, čak nam i datume za put stalno menjaju, a i smeštaj u kom ćemo biti.

U svakom slučaju,sad mogu da se koncentrišem na gamelan i naš nastup na Bali Art Festivalu u julu.

Ljubim.

cantik sekali

"jako lepa"

Ne biste poverovali koliko sam danas to puta čula.

Nije da mi nije drago, ali, kao prvo, mnogo bi mi bil odraže da sam čula "pintar" (bukvalan prevod "pametna" ali se koristi i da se nekom kaže da su dobri u nečemu, npr. "dobro govori engleski" se kaže "pametno može engleski").

Kao drugo, ja se isto osećam sad u svom kućnom haljetku, kao što sam se osećala pod svom onom šminkom i ne mogu da verujem da moram na sebe da navlačim kostim, da si malam lice i da skidam naočare, da bi ljudi shvatili da sam "cantik sekali" tj.ja.

Nego, DANAS SAM PRVI PUT U ŽIVOTU ZVANIČNO PLESALA BALINEŽANSKI PLES.

Umorna, zadovoljna, zagubila kolena negde.

Nisam pala na nos, mada zamalo jesam, i to je meni već uspeh. Ali u stvari bio je mnogo veći uspeh od toga. Uz sitne greške, odigrala sam ceo ples koji sam naučila za svega dve nedelje, na trenutke sam baš uživala i nadam se da će slike i snimci potvrditi da se nisam obrukala.

Sutra u 19h pendet. To je već zahtevniji zadatak. Toliko smo se bili posvetili ređangu prethodne dve nedelje, da smo pozaboravljale pendet. Nalazimo se na fakultetu već u 12.30h kako bismo vežbale.

Ljubim.

probe

Samo jednom smo probale sa gamelanom pendet, a ređang nijednom! Prestravljena sam!

bila svadba, evo slike

Lepo smo se proveli. Igrali, pevali, jeli, kao što i valja na svadbama. Ali... ustala sam na svadbi i izašla u sred jedne molitve. Krenuo lik da se moli da mlada dobrovoljno i radosno prihvati mladoženjino vođstvo. Ja lepo ustala, rekla polu za sebe, a polu da drugi čuju: "Ja se za to ne molim." i otišla da popušim cigaretu dok se ne vratimo redovnom, manje šovinističkom programu.

Ne pišem vam mnogo i često jer sad sam već ušla u rutinu i nemam mnogo šta novo da vam kažem, ples, gamelan, ples, gamelan.

Spremamo se za nastup u hramu i na Bali Art Festivalu. Ozbiljna su to posla.

A i internet je jako loš, nešto se još dodatno slošio, čini mi se, proteklih mesec dana. Samo izjutra mogu pošteno da ga koristim. Nije samo da je spor, nego se i isključuje. Nekad imam samo desetak minuta da nešto zbrda-dola napišem, čisto da mama zna da sam živa, i to je to.

Ovde je zahladnelo, dan pred svadbu počela kiša i evo svaki dan nam od tad padne pljuskić. Oblačno je i mračno, a ja slinavim. Ipak, nije ni prineti kišnoj sezoni.

Juče nam je jednog od pasa iz ganga pregazio auto. I to jedinog kog sejoš i nisam plašila. Gazde, naravno, ostavile otvorenu kapiju (i ako sam ja milion puta molila da je zatvaraju kako psi ne bi izlazili u gang), a psi k'o psi istrčali na ulicu, i eto. A na moje oči. Užas!

Nadam se da ste mi vi svi dobro.

Pišite.

Ljubim!