Ja sam do sad bila na dve večeri. Na otvaranju je bio predsednik Indonezije, a nastupali su studenti mog Fakulteta. Koreografiju je osmislila baš moja profesorka plesa. Eh, kada bi naše studentske
predstave tako izgledale. Scenografija, kostim, mašinerije, svetlo... Balinežani gomilu para u izvedbe ulažu. Ali zato sve ostalo...
Juče sam gledala po prvi put pozorište senki. Lutke jesu bile balinežanske, ali su izvožači bili stranci, uglavnom studenti iz Amerike. Dobra strana toga je što sam razumela šta se dešava, loša što je priča bila banalna, o Balinežanima i turistima.
Pozorište senki bi trebalo da pripoveda Ramajanu, Mahabharatu ili priču o veštici Rangdi. Izvodi ga samo jedan čovek - dalang, najcenjeniji oblik umetnika na Baliju, u nivou sveštenika. On improvizuje, ubacujući dbnevno-političke događaje i šale, koristi desetine glasova tokom priredbe, za svakog lika drugi, sam pravi lutke (oko 100 lutaka) od kravlje kože i sam ih oslikava. Lutke su i
filigranski rezbarene kako bi bile lepe kao senke i oslikane jer ako se wayang kulit izvodi danju, ne koristi se platno. Sa desne strane su dobre lutke, u sredini neutralne, a levo zle. Jedna izvedba ume da
traje i satima. Pošto dalang govori jezikom koji retko ko još uvek zna na Baliju, četiri klovna sede ispred platna i prevode.
To vam je ukratko, ima u tome mnogo toga više, što činjenica, što simbola, a ja još nisam sve povatala.
Evo šaljem vam nešto sličica.
Ljubim.
Нема коментара:
Постави коментар