Ujela me mačketina!
Vakcinisana je protiv svega, pa besnilo i sl. nije frka, a i
nije duboko i ne boli. Samo na dlanu je, kod palca gde je mesnato i
mekano, i ne mogu da hvatam dobro stvari, posebno ne biciklu i udaraljku za gamelan, tako da
sam ostala kod kuće danas.
Kaže mi Radka, kod koje je spavala pre nego što je i ona otišla, da ujeda kad je srećna. ?! ?!
Malopre je došla pred vrata (mačka, ne Radka), mjauče li mjauče, ali je ja nisam pustila u sobu.
Kad me je ujela ja sam je mazila, ona prela k'o luda i odjednom, ćap! Niotkuda.
Nećemo se više družiti. I ovako se stalno penje na krevet, po ormaru
i uvlači se u komodu, ne možeš da je ostaviš pet minuta samu, a da se
ne pitaš šta li sad grebe.
Eh, druženje. Ode Eva i ja nisam ni stigla da se uželim društva, kad je
svratila Jelena Savković. Ona studira u Surabaji jezik i došla malo da
švrlja Balijem sa nekim bendom. Svratila je na ručak i čašicu razgovora i
baš mi je prijalo. Istina, obe smo na trenutke pričale i engleski i
indonežanski, zbuni se čovek, ali lepo je uvek znati reč koja ti treba, pa makar bila i na stranom jeziku.
Krenula je malopre dalje svojim putem, ali kaže doći će opet.
Ljubim!
среда, 28. децембар 2011.
понедељак, 26. децембар 2011.
Božić, prvi put
Kreteni mi isključli internet četiri dana pre vremena! Nemam pojma ni zašto ni kako. Nisam ni probala da se ganjam sa njima, znam da je kancelarija daleko, znam da ne možemo da se razumemo prkeo telefona. Prosto sam sačekala da ta četiri dana prođu i onda opet uplatila, po rasporedu. Muke sa internetom prerastaju u epske proporcije.
Nego bio Božić, ja bila na dve protestantske službe, bilo mi dosadno, al' dobro sad. Bar se dobro jelo, a i bila sam u Nusa Dui po prvi put i to u Grand Hajatu. Bruka, koliko je to nema veze sa pravim Balijem. Kao neki studio, kako mali Đokica zamišlja da bi odmaralište u tropskom raju trebalo da izgleda. A dobila sam i onu okruglu naforu za pričest, sa citatom iz Biblije. Izraz "eat your words" poprima drugi smisao.
Sutradan je Džejn organizovala malu božićnu prezalogajku u bašti, a uveče smo gledali božićne filmove u Centru, "Scrooged" sa Bil Marejom i "Love Actually" sa već znate kime-sve-ne.
Nego, stigla mi Eva u međuvremenu. I ono malo od Balija što sam htela da joj pokažem, neče baš ići, jer je jako nesigurna na bicikli. A ja sam kanda verzirana. Taskista koji ju je dovezao iz Kute me traži s njom po ulici i sve me propuštaju jer je on mislio da sam domaća: "Koja je tvoja drugarica? Ona na roze bicikli. Ali ona vozi kao meštanin." Ipak, ja ne vozim ni upola brzo ili smelo koliko bih vozila u Beogradu.
A i kiša pada kao luda. A i gosti su skupa i naporna zabava. Ne zato što ja sad Evu čašćavam, već zato što same aktivnosti koštaju. Koštaju i novca i vremena i energije. A bio Božić (pokloni, čestitke) i kraj je meseca i morala sam da platim stanarinu dva meseca unapred (kod dođe školarina još jedan) i moja koverta je prazna.
Dok bih ja mogla da sedim u sobi i jedem hranu iz frižidera kjou sam nakupovala, s Evom to ne mogu. Bar da biciklu dobro vozi, nego i prevoz do plaže moramo da plaćamo. Sutra odlazi tek uveče i ja već ne znam šta ćemo ceo dan da radimo.
Ipak, lepo je što je tu jer kost je prazan. Sva deca su pootputovala negde za praznike i bila bih jako usamljena inače. I biću, jako usamljena, kad sutra ode.
Bar sam kitas (privremeno boravište) dobila i više neću morati da se cimam do imigracije, plaćam raznorazne kopije i milion primeraka fotografija.. Važi do 31. avgusta tako da se najkasnije vidimo 1. septembra, ali verovatno i ranije pošto je poslednja školarina u julu ja mislim.
Elem, bile smo do plaže danas, ali ni ona ni ja nismo mogle da se kupamo (datang bulan se to kaže na indonežanskom - stigao mesec, bukvala prevod), a i kiša nas je uhvatila, tako da nije bio neki provod. Opet, i samo leći na pesak, pod drvo, u hlad, zažmuriti i slušati talase je divota po sebi.
Posle smo otišle na ručak, našle se sa Džonatanom i Tinom za kolače, pa mi se pridružila i na času gamelana. Napredovala sam u orkestru danas, sad učim da sviram i pemade, oktava više.
Nego dajte predloge za božićnu trpezu! I recept za česnicu!
Trenutno mi je najveći problem veš. Nemam čistog veša! Odnela ja veš i rekla im da mogu da mi ga vrate za 4 dana kada su oni rekli da se dođem za 3. 6 dana kasnije ni jedan komad odeće nije opran! Niti jedan! To znači da ono što sutra budem preuzela (ako išta budem imala da preuzem) neće biti dobro oprano i opet ću morati da vraćam i opet neću imati veš. Upravo nosim kupaći kostim kao donji veš! Jednu belu majicu im već 4. put vraćam jer mi je svaki put daju sa nekim žutim mrljama. Ne plaćam ja ta vraćanja, ali muka mi je više. Jednom sam sama, izbeljivačem, uzela da skidam neku mrlju koju oni navodno nisu mogli da izvuku i izvukoh je ja, ali kanuo mi taj blanš na sarong i skinuo mi boju sa nje. Ne bi ni sve to bio problem da mogu da kupim Veniš ili Ace, ali to ovde nemaju. A smejala sam se reklamama sa tvrdokornim mrljama.
Ilona odveze svoju odeću na bolje mesto, ali dalje je pa ja ne bih mogla to biciklom, a i duplo je skuplje.
Ne znam zašto je to tako sa ljudima.
Kad smo već kod toga, čini mi se da je jako loša situacija kod kuće. Vidim po porukama ljudi na Fejsbuku. Sve neki čemer i očajanje. I razumem, od ljudi se traži na sve strane mnogo više nego što imaju. Ne samo novca, već vremena, snage, strpljenja, ljubavi. Kad je DS imala onaj slogan "Jer život ne može da čeka" ja sam se mnogo nervirala zbog licemerja istog i smilila svoj "Umrimo odmah, da bismo se reinkarnirali što pre, jer život ne može da čeka". Nije baš za kampanju, malo je rogubatan, ali poradiću. A i videćemo kakvu će glupost sad da smisle.
Poslala sam razglednice i čestitke danas. Ako ne stignu, ne šaljem nove! Markica je 100 dinara, jedan obrok, deset komada odeće u perionici, dve vožnje bemoom... Ali treba da vidite kako izgleda (da ne kažem na šta liči) pošta! Šupa, u njoj dve devojke u uniformama, kartonske kutije sa pismima. Mene je baš ta šupica danas smirila. Podsetila me gde sam i kako je malo potrebno da bi stvari funkcionisale.
Volim vas. Odoh da se posvetim malo Evi.
Nego bio Božić, ja bila na dve protestantske službe, bilo mi dosadno, al' dobro sad. Bar se dobro jelo, a i bila sam u Nusa Dui po prvi put i to u Grand Hajatu. Bruka, koliko je to nema veze sa pravim Balijem. Kao neki studio, kako mali Đokica zamišlja da bi odmaralište u tropskom raju trebalo da izgleda. A dobila sam i onu okruglu naforu za pričest, sa citatom iz Biblije. Izraz "eat your words" poprima drugi smisao.
Sutradan je Džejn organizovala malu božićnu prezalogajku u bašti, a uveče smo gledali božićne filmove u Centru, "Scrooged" sa Bil Marejom i "Love Actually" sa već znate kime-sve-ne.
Nego, stigla mi Eva u međuvremenu. I ono malo od Balija što sam htela da joj pokažem, neče baš ići, jer je jako nesigurna na bicikli. A ja sam kanda verzirana. Taskista koji ju je dovezao iz Kute me traži s njom po ulici i sve me propuštaju jer je on mislio da sam domaća: "Koja je tvoja drugarica? Ona na roze bicikli. Ali ona vozi kao meštanin." Ipak, ja ne vozim ni upola brzo ili smelo koliko bih vozila u Beogradu.
A i kiša pada kao luda. A i gosti su skupa i naporna zabava. Ne zato što ja sad Evu čašćavam, već zato što same aktivnosti koštaju. Koštaju i novca i vremena i energije. A bio Božić (pokloni, čestitke) i kraj je meseca i morala sam da platim stanarinu dva meseca unapred (kod dođe školarina još jedan) i moja koverta je prazna.
Dok bih ja mogla da sedim u sobi i jedem hranu iz frižidera kjou sam nakupovala, s Evom to ne mogu. Bar da biciklu dobro vozi, nego i prevoz do plaže moramo da plaćamo. Sutra odlazi tek uveče i ja već ne znam šta ćemo ceo dan da radimo.
Ipak, lepo je što je tu jer kost je prazan. Sva deca su pootputovala negde za praznike i bila bih jako usamljena inače. I biću, jako usamljena, kad sutra ode.
Bar sam kitas (privremeno boravište) dobila i više neću morati da se cimam do imigracije, plaćam raznorazne kopije i milion primeraka fotografija.. Važi do 31. avgusta tako da se najkasnije vidimo 1. septembra, ali verovatno i ranije pošto je poslednja školarina u julu ja mislim.
Elem, bile smo do plaže danas, ali ni ona ni ja nismo mogle da se kupamo (datang bulan se to kaže na indonežanskom - stigao mesec, bukvala prevod), a i kiša nas je uhvatila, tako da nije bio neki provod. Opet, i samo leći na pesak, pod drvo, u hlad, zažmuriti i slušati talase je divota po sebi.
Posle smo otišle na ručak, našle se sa Džonatanom i Tinom za kolače, pa mi se pridružila i na času gamelana. Napredovala sam u orkestru danas, sad učim da sviram i pemade, oktava više.
Nego dajte predloge za božićnu trpezu! I recept za česnicu!
Trenutno mi je najveći problem veš. Nemam čistog veša! Odnela ja veš i rekla im da mogu da mi ga vrate za 4 dana kada su oni rekli da se dođem za 3. 6 dana kasnije ni jedan komad odeće nije opran! Niti jedan! To znači da ono što sutra budem preuzela (ako išta budem imala da preuzem) neće biti dobro oprano i opet ću morati da vraćam i opet neću imati veš. Upravo nosim kupaći kostim kao donji veš! Jednu belu majicu im već 4. put vraćam jer mi je svaki put daju sa nekim žutim mrljama. Ne plaćam ja ta vraćanja, ali muka mi je više. Jednom sam sama, izbeljivačem, uzela da skidam neku mrlju koju oni navodno nisu mogli da izvuku i izvukoh je ja, ali kanuo mi taj blanš na sarong i skinuo mi boju sa nje. Ne bi ni sve to bio problem da mogu da kupim Veniš ili Ace, ali to ovde nemaju. A smejala sam se reklamama sa tvrdokornim mrljama.
Ilona odveze svoju odeću na bolje mesto, ali dalje je pa ja ne bih mogla to biciklom, a i duplo je skuplje.
Ne znam zašto je to tako sa ljudima.
Kad smo već kod toga, čini mi se da je jako loša situacija kod kuće. Vidim po porukama ljudi na Fejsbuku. Sve neki čemer i očajanje. I razumem, od ljudi se traži na sve strane mnogo više nego što imaju. Ne samo novca, već vremena, snage, strpljenja, ljubavi. Kad je DS imala onaj slogan "Jer život ne može da čeka" ja sam se mnogo nervirala zbog licemerja istog i smilila svoj "Umrimo odmah, da bismo se reinkarnirali što pre, jer život ne može da čeka". Nije baš za kampanju, malo je rogubatan, ali poradiću. A i videćemo kakvu će glupost sad da smisle.
Poslala sam razglednice i čestitke danas. Ako ne stignu, ne šaljem nove! Markica je 100 dinara, jedan obrok, deset komada odeće u perionici, dve vožnje bemoom... Ali treba da vidite kako izgleda (da ne kažem na šta liči) pošta! Šupa, u njoj dve devojke u uniformama, kartonske kutije sa pismima. Mene je baš ta šupica danas smirila. Podsetila me gde sam i kako je malo potrebno da bi stvari funkcionisale.
Volim vas. Odoh da se posvetim malo Evi.
субота, 24. децембар 2011.
prvi Badnji dan
Bila u galeriji, ali ne i na plaži, padala je kiša kad je bila plima. Tokom oseke nema ni smila ići na plažu, nema vode k'o u "Kako je propao Rock 'N' Roll".
Slikar je bio (star je i ne slika više) svojevrsni poinitilista, ali na svoj način. Slikao je prstima, tačke su velike i formiraju oblike, ne boje (kao kod pointilista - izdaleka zeleno, izbliza plavo i žuto), slično onim testvoima za daltoniste.
Hm, sama galerija je u stvari deo kuće tog čoveka i zapostavljena je, sa paučinom u uglovima i vlagom koja izjeda te neprocenjive slike. Uz svu lepotu i umetnost koju proizvode, ne cene je ni blizu koliko bi to zapad činio, valjda zato što je imaju na pretek.
Vrata nam je otvorila slikareva žena, pa nam je i pokazala par slika na kojim je ona. Bila je balinežanska plesačica.
Radka mi je pozajmila aparat, pa sam fotografisala i jednu njegovu belu, rezbarenu garnituru (sto i stolice) koju smo zatekli pred vratima galerije u dvorištu kuće. Na Baliju, nikad niste samo slikar, i vajar ste i drvodelja i pesnik. Nadam se da je fotografija dobra pa da ću moći i da vam je pošaljem uskoro.
Zanimljivo, za razliku od pointilizma ovog slikara gde morate da se odaljite od slike da biste spazili oblike, sva balinežanska tradicionalna umetnost je teško saglediva u celini i najbolje se ceni kad joj se približite, kad vidite lepotu i komplikovanost izrade detalja. E onda se odaljite, pa shvatite koliko je tih detalja na jednom mestu i kako su povezani jedan sa drugim duž cele jedne kuće, recimo, i više vam se ništa ne čini načičkano, već stojite zadivljeni majstorstvom zanata.
Danas su svi u žurbi, panici. Badnji im je dan, a ja se prespavala. Probudila me vrućima u pola jedan. Legla sam relativno kasno, u dva, ali ne toliko da bih spavala do posle podneva! Jako se sad ljutim na sebe, jer propade mi dan i sad je suviše vruće da se penjem na biciklu i idem igde. Ako, to mi je kazna.
Ipak, ima još dosta do kraja dana, a ja treba da obavim još jednu prazničnu kupovinu. Na žalost, galerija nije imala svoju prodavnicu suvenira, a to bi bio pravi uspeh.
Kažu ko nema u glavi ima u nogama, a ja kažem ko nema u novčaniku ima u nogama, tj. ako obaš dovoljno okolo-naokolo naći ćeš pristojan poklon za pristojne pare.
Ljubim.
Slikar je bio (star je i ne slika više) svojevrsni poinitilista, ali na svoj način. Slikao je prstima, tačke su velike i formiraju oblike, ne boje (kao kod pointilista - izdaleka zeleno, izbliza plavo i žuto), slično onim testvoima za daltoniste.
Hm, sama galerija je u stvari deo kuće tog čoveka i zapostavljena je, sa paučinom u uglovima i vlagom koja izjeda te neprocenjive slike. Uz svu lepotu i umetnost koju proizvode, ne cene je ni blizu koliko bi to zapad činio, valjda zato što je imaju na pretek.
Vrata nam je otvorila slikareva žena, pa nam je i pokazala par slika na kojim je ona. Bila je balinežanska plesačica.
Radka mi je pozajmila aparat, pa sam fotografisala i jednu njegovu belu, rezbarenu garnituru (sto i stolice) koju smo zatekli pred vratima galerije u dvorištu kuće. Na Baliju, nikad niste samo slikar, i vajar ste i drvodelja i pesnik. Nadam se da je fotografija dobra pa da ću moći i da vam je pošaljem uskoro.
Zanimljivo, za razliku od pointilizma ovog slikara gde morate da se odaljite od slike da biste spazili oblike, sva balinežanska tradicionalna umetnost je teško saglediva u celini i najbolje se ceni kad joj se približite, kad vidite lepotu i komplikovanost izrade detalja. E onda se odaljite, pa shvatite koliko je tih detalja na jednom mestu i kako su povezani jedan sa drugim duž cele jedne kuće, recimo, i više vam se ništa ne čini načičkano, već stojite zadivljeni majstorstvom zanata.
Danas su svi u žurbi, panici. Badnji im je dan, a ja se prespavala. Probudila me vrućima u pola jedan. Legla sam relativno kasno, u dva, ali ne toliko da bih spavala do posle podneva! Jako se sad ljutim na sebe, jer propade mi dan i sad je suviše vruće da se penjem na biciklu i idem igde. Ako, to mi je kazna.
Ipak, ima još dosta do kraja dana, a ja treba da obavim još jednu prazničnu kupovinu. Na žalost, galerija nije imala svoju prodavnicu suvenira, a to bi bio pravi uspeh.
Kažu ko nema u glavi ima u nogama, a ja kažem ko nema u novčaniku ima u nogama, tj. ako obaš dovoljno okolo-naokolo naći ćeš pristojan poklon za pristojne pare.
Ljubim.
петак, 23. децембар 2011.
repriza
Mili moji,
Današnji dan je poprilično bio repriza jučerašnjeg, ali izgleda da sam uspela da privolim Džejn da sutra ide na plažu sa mnom, pa se nadam promeni tempa. Na plažu sa Džejn, pa u galeriju sa Radkom i Gusom. To bi baš bilo lepo.
Eva dolazi u ponedeljak, pa ćemo i tu imati zanimaciju. Samo da ne pada kiša. S Evom sigurno mogu na plažu jer će biti kao i ja na bicikli (pitala sam Džejn da joj pozajmi svoju, pošto je retko vozi od kako je pazarila motorče).
Kad smo već kod bicikle, ja sam se opet malo vodala okolo-naokolo, malo kupovala božićne i novogodišnje poklončiće (od 45 do 200 dinara), malo sređivala sobu, zalivala cveće i prskala svoju orhideju (prstima, moram da kupim prskalicu), dokrajčila jaja i pečurke (već sutra bi mi bili preko glave, čini mi se), sve po malo, ali taman. Volim da se odvezem do neke prodavnice, ma samo i da razgledam i da malkice vežbam svoj tarzanski indonežanski.
Ma, i kad je obično, neopisivo je. Ipak sam ja sad na bukvalno, preneseno, metaforično, pleonastično, tautologično i u svakom smislu, drugom kraju planete. Ne moraš biti mnogo radoznala, sve je drugačije, pa upijaš kao dete, i da hoćeš i da nećeš. Eto cveće koje sam zalivala, nikad ranije u životu videla nisam, orhideju nisam ni sanjala da ću imati, okolo-naokolo mi lete leptirovi i cvrkuću ptičice, jedu me komarci koji mogu da me ubiju, spavam pod mrežom koja kao da je za princezu pravljena, čeznem za trotoarima i gradskim prevozom, voda nije za piće, mlad kokos jeste, društvo mi pokupilo amebe i paratifoidne groznice, jedem ljuto da Leskovčanina postidim, bežim od pasa u susret drugim psima, sad znam za dvadesetak vrsta banana i moje omiljene nema u Beogradu, od interneta bih da si čupam kosu, potpuno sam redefinisala svoj pojam čistoće i ne mogu da verujem koliko sam slobodno ja ja. Student balinežanskog plesa! Zvuči izmišljeno.
Nego natrag na zemlju, evo nekih od cena, možda nekome nekad za nešto zatrebaju:
- Sunquick sirup za sok 600ml (jer mi dasadi nekad da pijem samo vodu i treba mi vitamin C i nisam sto godina mogla da ga nađem u Beogradu) - 165 dinara
- med 250ml (napokon, nije od cvetova manga ali je od još više retko egzotičnog voća, tzv. leći ne znam naše ime, ali evo za radoznale: http://en.wikipedia.org/wiki/
- kiselo mleko 1L - 300 dinara
- riba za mačketinu 85gr - 60 dinara
- 2 konzerve tune, 130gr - 210 dinara
- limenka švepsa (za džin i tonik) - 125 dinara
- Ginis boca oko 350 dinara
- džem od ananasa 250gr (alo! džem od ananasa!) - 210 dinara
- musli 150gr - 170 dinara
- mleko, 1L - 130 dinara
- hleb (9 parčića tost hleba) - 65 dinara
- pečurke (neke nove, ne šampinjoni, nemam pojma koje), 200gr - 55 dinara
- tuferi od vate, 100 komada - 100 dinara
- 2 krastavca - 45 dinara
- ovsene pahuljice, 50 gr - 50 dinara
- puter, 100 gr - 140 dinara
- kačkavalj u listićima (što moj tata voli, za tople sendviče), 200 gr - 260 dinara
- jaja, 6kom - 90 dinara
- žuta lubenica, u parčićima - 50 dinara
- sladoled, 800 ml - 310 dinara
- štapići za uši - 120 dinara
- tanjir mešanog voća (dinja, crvena lubenica, papaja, ananas, grožđe) - 60 dinara
- instant kafa 50gr - 100 dinara
- lajm sam maznula
- tečnost za ispiranje usta
- sredstvo protiv komaraca
- higijena hemija
- higijena kozmetika
- cigarete - kao kod nas, malo jefitnije, ali nemaju istu ponudu pa ako imate svoju marku, možda ćete morati da se prešaltate. Njihove, kretek cigarete (sa karnfilčićem) se mogu naći od vrlo jeftinih do kanda skupljih, ali ne Eumerika skupih.
- veš - 10 dinara po komadu odeće
- telefon - upotreba vremenski ograničena prema uplati, 50 dinara traje nedleju dana, potrošili vi ili ne
- internet, mesečno, 1000 dinara
- struja - oko 200 dinara mesečno
- đubre - 100 dinara mesečno
- plin - mala boca 150 dinara jedno punjenje
- galon vode - od 50 do 150 dinara
- mene moja bicikla koštala 75 evra, ali kupile smo tri u isto vreme pa smo uspele da spustimo cenu sa mislim 100
- ko iznajmljuje motor plaća ga oko 50 evra mesečno
- benizin je jeftin, ali ne znam koliko jeftin
- soba me mesečno košta 80 evra, ali na duge staze se iznajmljuje
- porez - 10%
Ozbiljno se nosim mišlju da se vratim na prehranu samo u varunzima. Moja porcija obično uključuje: pirinač, povrće, klice, piletina/rakovi/lignje, pohovane drangulije, soja (tempe sa kikirikijem recimo), sambal, sok od mandarine. To košta od 100 do 200 dinara, zavisi koliko je čisto mesto
Hiro (Šarkina mačka) mi je bila do malopre u sobi. Ušetala gospođica, izuvijala se svuda, neće od nogu da mi se odvoji, kud' ja tu i ona, i prede li prede na sav glas. Prepostavljam da je sad otišla da obeležava druge teritorije. Kupila sam joj tunjevinu. A i sebi. Al' ne dam još.
Ljubim.
Današnji dan je poprilično bio repriza jučerašnjeg, ali izgleda da sam uspela da privolim Džejn da sutra ide na plažu sa mnom, pa se nadam promeni tempa. Na plažu sa Džejn, pa u galeriju sa Radkom i Gusom. To bi baš bilo lepo.
Eva dolazi u ponedeljak, pa ćemo i tu imati zanimaciju. Samo da ne pada kiša. S Evom sigurno mogu na plažu jer će biti kao i ja na bicikli (pitala sam Džejn da joj pozajmi svoju, pošto je retko vozi od kako je pazarila motorče).
Kad smo već kod bicikle, ja sam se opet malo vodala okolo-naokolo, malo kupovala božićne i novogodišnje poklončiće (od 45 do 200 dinara), malo sređivala sobu, zalivala cveće i prskala svoju orhideju (prstima, moram da kupim prskalicu), dokrajčila jaja i pečurke (već sutra bi mi bili preko glave, čini mi se), sve po malo, ali taman. Volim da se odvezem do neke prodavnice, ma samo i da razgledam i da malkice vežbam svoj tarzanski indonežanski.
Ma, i kad je obično, neopisivo je. Ipak sam ja sad na bukvalno, preneseno, metaforično, pleonastično, tautologično i u svakom smislu, drugom kraju planete. Ne moraš biti mnogo radoznala, sve je drugačije, pa upijaš kao dete, i da hoćeš i da nećeš. Eto cveće koje sam zalivala, nikad ranije u životu videla nisam, orhideju nisam ni sanjala da ću imati, okolo-naokolo mi lete leptirovi i cvrkuću ptičice, jedu me komarci koji mogu da me ubiju, spavam pod mrežom koja kao da je za princezu pravljena, čeznem za trotoarima i gradskim prevozom, voda nije za piće, mlad kokos jeste, društvo mi pokupilo amebe i paratifoidne groznice, jedem ljuto da Leskovčanina postidim, bežim od pasa u susret drugim psima, sad znam za dvadesetak vrsta banana i moje omiljene nema u Beogradu, od interneta bih da si čupam kosu, potpuno sam redefinisala svoj pojam čistoće i ne mogu da verujem koliko sam slobodno ja ja. Student balinežanskog plesa! Zvuči izmišljeno.
Nego natrag na zemlju, evo nekih od cena, možda nekome nekad za nešto zatrebaju:
- Sunquick sirup za sok 600ml (jer mi dasadi nekad da pijem samo vodu i treba mi vitamin C i nisam sto godina mogla da ga nađem u Beogradu) - 165 dinara
- med 250ml (napokon, nije od cvetova manga ali je od još više retko egzotičnog voća, tzv. leći ne znam naše ime, ali evo za radoznale: http://en.wikipedia.org/wiki/
- kiselo mleko 1L - 300 dinara
- riba za mačketinu 85gr - 60 dinara
- 2 konzerve tune, 130gr - 210 dinara
- limenka švepsa (za džin i tonik) - 125 dinara
- Ginis boca oko 350 dinara
- džem od ananasa 250gr (alo! džem od ananasa!) - 210 dinara
- musli 150gr - 170 dinara
- mleko, 1L - 130 dinara
- hleb (9 parčića tost hleba) - 65 dinara
- pečurke (neke nove, ne šampinjoni, nemam pojma koje), 200gr - 55 dinara
- tuferi od vate, 100 komada - 100 dinara
- 2 krastavca - 45 dinara
- ovsene pahuljice, 50 gr - 50 dinara
- puter, 100 gr - 140 dinara
- kačkavalj u listićima (što moj tata voli, za tople sendviče), 200 gr - 260 dinara
- jaja, 6kom - 90 dinara
- žuta lubenica, u parčićima - 50 dinara
- sladoled, 800 ml - 310 dinara
- štapići za uši - 120 dinara
- tanjir mešanog voća (dinja, crvena lubenica, papaja, ananas, grožđe) - 60 dinara
- instant kafa 50gr - 100 dinara
- lajm sam maznula
- tečnost za ispiranje usta
- sredstvo protiv komaraca
- higijena hemija
- higijena kozmetika
- cigarete - kao kod nas, malo jefitnije, ali nemaju istu ponudu pa ako imate svoju marku, možda ćete morati da se prešaltate. Njihove, kretek cigarete (sa karnfilčićem) se mogu naći od vrlo jeftinih do kanda skupljih, ali ne Eumerika skupih.
- veš - 10 dinara po komadu odeće
- telefon - upotreba vremenski ograničena prema uplati, 50 dinara traje nedleju dana, potrošili vi ili ne
- internet, mesečno, 1000 dinara
- struja - oko 200 dinara mesečno
- đubre - 100 dinara mesečno
- plin - mala boca 150 dinara jedno punjenje
- galon vode - od 50 do 150 dinara
- mene moja bicikla koštala 75 evra, ali kupile smo tri u isto vreme pa smo uspele da spustimo cenu sa mislim 100
- ko iznajmljuje motor plaća ga oko 50 evra mesečno
- benizin je jeftin, ali ne znam koliko jeftin
- soba me mesečno košta 80 evra, ali na duge staze se iznajmljuje
- porez - 10%
Ozbiljno se nosim mišlju da se vratim na prehranu samo u varunzima. Moja porcija obično uključuje: pirinač, povrće, klice, piletina/rakovi/lignje, pohovane drangulije, soja (tempe sa kikirikijem recimo), sambal, sok od mandarine. To košta od 100 do 200 dinara, zavisi koliko je čisto mesto
Hiro (Šarkina mačka) mi je bila do malopre u sobi. Ušetala gospođica, izuvijala se svuda, neće od nogu da mi se odvoji, kud' ja tu i ona, i prede li prede na sav glas. Prepostavljam da je sad otišla da obeležava druge teritorije. Kupila sam joj tunjevinu. A i sebi. Al' ne dam još.
Ljubim.
четвртак, 22. децембар 2011.
praznik
se tako zove jer su dani prazni.
Eto, sela ja da vam pišem pismo ni o čemu, kad evo ga Gus (Šarkin drugar), a za njim i Šarkina mačka (koja je ovde u bašti na čuvanju). Zavukla mi se pod sto i neće da ode. Nije da mi smeta, ali nije ni da nema šta da sruši ili kako da se povredi.
Sedeli tako Gus i ja, pričali (Hiro - mačka, je u nekom trenutku sama otišla), on me učio indonežanskom, kad evo je Radka sa pozivom na beherovku sa tonikom. Mmmmm.
Do sada smo sedeli i čaprazdivanili.
Već smo se dogovorili da će Gus da nas vodi u petak u neku galeriju koju je Radka već neko vreme htela da poseti.
Možda vi ni ne znate ko je Radka. Devojka iz Slovačke, živi ovde u kostu i na Darmasisvi je na slikarstvu. Otud i zanimanje za galerije.
Dakle malo manje prazan praznik.
Ipak, ima i to svoje dobre strane. Kao prvo, odnela sam tonu veša na pranje pa ni nemam mnogo šta da obučem, zatim nisam trošila pare i uspešno sam smesila omlet sa pečurkama u kiselom mleku. A i Džejn je provela dan u kostu, pa sam se i s njom lepo popričavala. Jesam se malo provozala biciklom, išla sa Žužanom da odaberemo poklon za Radku, ali ništa vredno pomena nisam spazila.
Šarka je stigla u Češku, a još uvek čekamo Minu da nam se javi.
Ljubim.
Eto, sela ja da vam pišem pismo ni o čemu, kad evo ga Gus (Šarkin drugar), a za njim i Šarkina mačka (koja je ovde u bašti na čuvanju). Zavukla mi se pod sto i neće da ode. Nije da mi smeta, ali nije ni da nema šta da sruši ili kako da se povredi.
Sedeli tako Gus i ja, pričali (Hiro - mačka, je u nekom trenutku sama otišla), on me učio indonežanskom, kad evo je Radka sa pozivom na beherovku sa tonikom. Mmmmm.
Do sada smo sedeli i čaprazdivanili.
Već smo se dogovorili da će Gus da nas vodi u petak u neku galeriju koju je Radka već neko vreme htela da poseti.
Možda vi ni ne znate ko je Radka. Devojka iz Slovačke, živi ovde u kostu i na Darmasisvi je na slikarstvu. Otud i zanimanje za galerije.
Dakle malo manje prazan praznik.
Ipak, ima i to svoje dobre strane. Kao prvo, odnela sam tonu veša na pranje pa ni nemam mnogo šta da obučem, zatim nisam trošila pare i uspešno sam smesila omlet sa pečurkama u kiselom mleku. A i Džejn je provela dan u kostu, pa sam se i s njom lepo popričavala. Jesam se malo provozala biciklom, išla sa Žužanom da odaberemo poklon za Radku, ali ništa vredno pomena nisam spazila.
Šarka je stigla u Češku, a još uvek čekamo Minu da nam se javi.
Ljubim.
среда, 21. децембар 2011.
raspust
Ali još uvek ne bez obaveza, kao što rekoh, od sutra tek.
Jutros smo se pozdravili sa Minu. Nasledila sam njenu orhideju! Nema cvetove više, ali niče nova stabljika, pa možda i budu.
Onda sam bila do imigracije, nas tri (Džejn, Zuzana i ja) na biciklama se zaputile i lepo se provozale. Nije padala kiša, a ulica u kojoj je imigracija je ispunjena velelepnim vladinim zgradama, pa je i jedna od najlepših, sa dugim drvoredom sa obe strane, baš uživancija.
Slikali nas, uzeli otiske, potpisivali se. Treba da odemo po kitas sledeće nedelje.
Posle smo svratile na ručak, pa sam se malo odmarala, malo vozila biciklu i razgledala poklone za Božić i Novu Godinu, a onda i na gamelan.
I tamo smo se opraštali, od Odri, devojke iz Francuske koja je na Baliju živela i radila 6 godina u Francuskom kulturnom centru.
Pošto sam se na gamelan naravno, odvezla biciklom, Radka je iskoristila priliku da provoza koji krug jer nije verovala u onu staru da se to ne može zaboraviti. Ne može! Mada, verovali ili ne, ja se i dalje sećam osećaja vožnje sa točkićima i one prve bez. I tate iza kako me drži i pušta.
Čudno je to, svi imaju ili motore ili kola, ali tek kad sednu na biciklu viču: jao kako je lepo, jao kako je lepo. Možda započnem trend.
Kao što rekoh, sutra nemam nikakve obaveze i već se grozim praznine. Valjda će biti lep dan, pa napokon, pogađate, odem da se okupam u okeanu.
Ljubim.
Jutros smo se pozdravili sa Minu. Nasledila sam njenu orhideju! Nema cvetove više, ali niče nova stabljika, pa možda i budu.
Onda sam bila do imigracije, nas tri (Džejn, Zuzana i ja) na biciklama se zaputile i lepo se provozale. Nije padala kiša, a ulica u kojoj je imigracija je ispunjena velelepnim vladinim zgradama, pa je i jedna od najlepših, sa dugim drvoredom sa obe strane, baš uživancija.
Slikali nas, uzeli otiske, potpisivali se. Treba da odemo po kitas sledeće nedelje.
Posle smo svratile na ručak, pa sam se malo odmarala, malo vozila biciklu i razgledala poklone za Božić i Novu Godinu, a onda i na gamelan.
I tamo smo se opraštali, od Odri, devojke iz Francuske koja je na Baliju živela i radila 6 godina u Francuskom kulturnom centru.
Pošto sam se na gamelan naravno, odvezla biciklom, Radka je iskoristila priliku da provoza koji krug jer nije verovala u onu staru da se to ne može zaboraviti. Ne može! Mada, verovali ili ne, ja se i dalje sećam osećaja vožnje sa točkićima i one prve bez. I tate iza kako me drži i pušta.
Čudno je to, svi imaju ili motore ili kola, ali tek kad sednu na biciklu viču: jao kako je lepo, jao kako je lepo. Možda započnem trend.
Kao što rekoh, sutra nemam nikakve obaveze i već se grozim praznine. Valjda će biti lep dan, pa napokon, pogađate, odem da se okupam u okeanu.
Ljubim.
уторак, 20. децембар 2011.
međunarodni terminal
E pa, otpratismo Šarku na aerodrom, a i Minu nam sutra ode. Upravo sam
se vratila sa oproštajne večere (i sladoleda, u kornetu, italijanskog,
nije ni blizu Pelivanu) i lepo nam bi. Priča i druženje kao da ne ide
niko nikamo, a u stvari samo prećutkujemo da se najverovantnije više
nikada nećemo videti.
Danas je kiša bila blagonaklona, padala je ujutru, a onda se smirilo. Uspela sam da odem da kupim Minu oproštajni poklon (torbak, lep, balinežanski, jeftin, oko 300 dinara), da počistim sobicu (posle mi se iz iste nije izlazilo, lepa, čista, mirišljava, uh milina) i spremim si i doručak i ručak. Prvi put sam danas uključila onaj rešo. Plašim se plina.
Ko se narednom bude smejao, više mu neću pisati pisma (kao da ja mogu da znam ko se smeje).
Elem, doručak, jaja i šampinjoni, ali naivno bačeni zajedno u tiganj. Je l' te šampinjonima treba duže nego jajima, ali dobro, za nauk. Već kod ručka sam odlučila da se na greškama uči, pa sam si opet pravila šampinjone, sa kiselim mlekom i bez jaja ovog puta. I salata od krastavaca (opet sa kiselim mlekom) sa strane. To je već bio uspešniji poduhvat. U svakom slučaju, danas nisam gladovala. Jedva čekam nove avanture u kuhinji.
Ipak, zaista je jeftinije jesti po varunzima nego kuvati. Možda ne i zdravije uvek, ali ako se razbolite bar se ima para za lekara posle. Ko jede zdravo, bolje da i bude zdrav!
Raspust je počeo, ali to ne znači da sam sad skroz bez obaveza. Sutra treba da idem u imigraciju da mi uzmu otiske za kitas, a predveče imamo probu gamelana u Centru. Sledeća priredba je za mesec dana. Do tad ću već postati maestro.
Nedeljna izvedba nije prošla bez svojih problema, ali ja sam bila jako srećna jer sam, ispostavilo se, svirala za svog profesora barisa. Svi su bili zadivljeni njegovim plesom. Bio je pod maskom i teškim kostimom i igrao je starca, ali kažu tek kad bi mu pogledali u ruke bi shvatili da je reč o mladom čoveku, toliko je dobar u svojim pokretima.
Ah, a sa raspustom su došle i najave željenih poseta. Za sada Eva (delile smo sobu u Džakarti) najverovatnije dolazi 26. da provede dva dana kod mene. Ma, ko-god došao dobrodošao, samo da ne očekuju da im igra bela mečka. A to je ono što ljudi obično očekuju od Balija. Ja nekako se trudim da postanem deo ovog sveta ovde, da ga shvatim izunutra, a ne da stojim sa strane i budem zadivljena ne razumevajući zaista šta se oko mene dešava. U tom smislu, ne bih bila dobar turistički vodič, ali ako neko želi da se oseća kao kod kuće, to može da dobije. To je u stvari ono što nam svima ovde najviše i nedostaje i što svi pokušavamo da postignemo zajedno.
Ljubim vas sve koji ste stvarno kod kuće.
Danas je kiša bila blagonaklona, padala je ujutru, a onda se smirilo. Uspela sam da odem da kupim Minu oproštajni poklon (torbak, lep, balinežanski, jeftin, oko 300 dinara), da počistim sobicu (posle mi se iz iste nije izlazilo, lepa, čista, mirišljava, uh milina) i spremim si i doručak i ručak. Prvi put sam danas uključila onaj rešo. Plašim se plina.
Ko se narednom bude smejao, više mu neću pisati pisma (kao da ja mogu da znam ko se smeje).
Elem, doručak, jaja i šampinjoni, ali naivno bačeni zajedno u tiganj. Je l' te šampinjonima treba duže nego jajima, ali dobro, za nauk. Već kod ručka sam odlučila da se na greškama uči, pa sam si opet pravila šampinjone, sa kiselim mlekom i bez jaja ovog puta. I salata od krastavaca (opet sa kiselim mlekom) sa strane. To je već bio uspešniji poduhvat. U svakom slučaju, danas nisam gladovala. Jedva čekam nove avanture u kuhinji.
Ipak, zaista je jeftinije jesti po varunzima nego kuvati. Možda ne i zdravije uvek, ali ako se razbolite bar se ima para za lekara posle. Ko jede zdravo, bolje da i bude zdrav!
Raspust je počeo, ali to ne znači da sam sad skroz bez obaveza. Sutra treba da idem u imigraciju da mi uzmu otiske za kitas, a predveče imamo probu gamelana u Centru. Sledeća priredba je za mesec dana. Do tad ću već postati maestro.
Nedeljna izvedba nije prošla bez svojih problema, ali ja sam bila jako srećna jer sam, ispostavilo se, svirala za svog profesora barisa. Svi su bili zadivljeni njegovim plesom. Bio je pod maskom i teškim kostimom i igrao je starca, ali kažu tek kad bi mu pogledali u ruke bi shvatili da je reč o mladom čoveku, toliko je dobar u svojim pokretima.
Ah, a sa raspustom su došle i najave željenih poseta. Za sada Eva (delile smo sobu u Džakarti) najverovatnije dolazi 26. da provede dva dana kod mene. Ma, ko-god došao dobrodošao, samo da ne očekuju da im igra bela mečka. A to je ono što ljudi obično očekuju od Balija. Ja nekako se trudim da postanem deo ovog sveta ovde, da ga shvatim izunutra, a ne da stojim sa strane i budem zadivljena ne razumevajući zaista šta se oko mene dešava. U tom smislu, ne bih bila dobar turistički vodič, ali ako neko želi da se oseća kao kod kuće, to može da dobije. To je u stvari ono što nam svima ovde najviše i nedostaje i što svi pokušavamo da postignemo zajedno.
Ljubim vas sve koji ste stvarno kod kuće.
Пријавите се на:
Постови (Atom)