Faradejev kavez

Probudila se ja u pola osam, jer sam odlučila da postanem ranoranilac, a ono oblačno, sivo i tmurno. I tako ceo dan. Ali nije padala kiša, pa odlučih da se uputim na gamelan popodne. Kad ni sto metara od kuće, spade mi pedala sa bicikle. Kao kojot u crtaćima, trči, trči, trči, a najedared nema više zemlje. Pokupim ja pedalu, pa guraj biciklu na opravku. Tad je odlučila da padne kiša. Ali samo je sipela, pa sam i dalje planirala da odem na gamelan, ako majstor opravi biciklu na vreme. Opravio je on  u minut do dvanaest, što bi rekli, pa se ja namerila da krenem prečicom, da ne kasnim. I izgubila se! Prečicom preče, naokolo brže. Ne baš izgubila da ne znam gde sam, pošto sam pazila kuda sam išla, ali nisam znala i kuda treba da idem. Te sam se ja lepo vratila u kost.

Svetao momenat je bio što sam na putu do kuće ugledala napokon varung o kom su mi svi pričali već mesecma. I stvarno ima dobru hranu. I pristupačnu.

Krenem ja sa svojim bunkusom kući, kad na kapiji pas. I neće da mrdne. On u bašti 'oće napolje, ja napolju 'oću u baštu. Kaubojac. Ko će prvi da potegne. Ja kao svako mudri kauboj, odoh po pojačanje, bakica i unuka iz obližnje kuće. Baka sa mnom na kapiju, a ćerka sa prozora gađa psa pirinčem. Pobeže on od kapije, ja je otvorila i sklonila se sa Ibu iza bicikle. Šmugnuo je
kako su ga noge nosile.

Ipak, dan nisam provela u sobi, Šarka me je pokupila da odemo na ples. I to je bilo veselo. Posle je društvo išlo na večeru i evo sad sam se vratila. Uhvatila nas je malo kiša na povratku, ali smo uspele da je preteknemo.

Sutra dva časa plesa, jedan ujutru, ženski, drugi popodne, muški.

Kako ste mi vi?