Kupilo se novo kompjuter i stabilizator struje da ga ne ubije ovaj balinežanski promenljivi napon. Asus, sa intel pentium dual core procesorom od 2 ghz, 4gb memorije, nvidia grafičkom kartom koja ima svojih 1gb memorije i 2 godine garancije koja bi trebalo da važi širom sveta. Sve to za 4.700.000 IDR. Mislim da sam dobro i pametno pazarila i nadam se da se i mama slaže (njene pare).
Sad imam i kamericu pa možemo da se skajpujemo i pričamo.
Još uvek ga doterujem, instaliram potrebne programe, ali sve u svemu, lakše se diše. Evo propustila sam i ceremoniju proslave punog meseca u porodičnom hramu gazde nam zbog toga. Sva druga deca su otišla, tradicionalno doterana i lepa, ali nema veze.
Elem, gde sam ja stala sa pričom? I na koja pitanja nisam odgovorila?
Prekjuče smo imali prvi čas, više od dva sata tehnike plesa i baš je bilo dobro. Teško, bolno i super. Dobila sam upalu mišića za koje nisam znala ni da imam. Nadam se da će svi časovi biti takvi i da ću stvarno naučiti da plešem balinežanski ples. U svakom slučaju ću ga mnogo bolje razumeti i znati o njemu mnogo više. Kupila sam i neke potrebštine za časove, kain (sarong) i mider da mi drži stomak uvučen i leđa prava. Plešemo bose, pa mi ne trebaju baletanke, ali u nekom trenutku ću morati da kupim pun kostim, ozbiljniji i lepši (kain - sl. suknji, kabaja - sl. košulji, nešto poput helanki, pun korset, ukrasni pojas). Htela sam da vam ubacim link sa youtube-a balinežanskih plesačica, ali još mi nije instaliran fleš, pa ne mogu. Potražite u google balinese dance i videćete kako ću po isteku godine valjda i ja izgledati.
Prethodne dane provodim uglavnom u Gateway Community Center-u, što je hrišćansko-kulturno-društveni centar(znate već kako to Amerikanci organizuju, gledal iste serije) čiji su članovi Jonathan i Tina (u stvari, Džonatan je stariji član, jedan od tzv. vođa, zvuči malo masomski) o kojima sam vam već pisala. U petak imaju otvaranje izložbe slika i zamolili su me da budem MC večeri! Biće, je l' te, slika (Tina je ejdan od autora), balinežanskog plesa i muzike, ića i pića, naravno, i mene! Nadam se i dosta dragih i zanimljivih ljudi. Već sam tamo upoznala jedan mio par, brat i sestra, Majki i Gabi. Oni su kinesko-indonežanski mešanci hrišćanske vere (ovde ekspati hrišćanstvo nazivaju "Chinese chic thing") koji žive ovde, na Baliju i studiraju na istom Fakultetu kao i ja, samo dizajn enterijera.
Sam Centar je u Sanuru, blizu plaže (pola sata vožnje biciklom ako ne znate gde ćete tačno da se smestite na pesku) i ja se i do tamo odvezem biciklom. Treba mi, opet, nekih pola sata i ako zanemarimo vrućinu i indonežanski saobraćaj, što je jako teško, nije neprijatna vožnja. Ima mnogo rasadnika usput, između ostalgo i orhideja koje se ovde mogu naći i za svega 500 dinara.
Čak mi se čini da su i nešto pažljiviji sa mnom u saobraćaju (vidi onu ludu belkinju na dečijoj bicikli, daj da je pustimo da prođe i odalji se od nas malo).
Moja draga, rozle kineska bicikla je danas doživela i prvu opravku. Desna kočnica se malko polomila (plastika), pa je zamenjena. Besplatno, naravno, ipak sam biciklicu kupila pre svega dve nedelje.
Inače, u centru se održavaju i radionice pokreta, časovi indonežanske muzike, projekcije filmova i svašta neąto. Išli smo već na mnoga lepa mesta zajedno, pre svega na dobru i jeftinu klopu, ali i na projekciju jednog dobrog filma u Francuskom kulturnom centru ovde na Baliju. To je bilo uživanje: osrednje veliko platno razapeto između indonežanskih tradicionalno ukrašenih i izrezbarenih stubova, jastuci na travi, film na otvorenom, odličan indonežanski čaj sa jako ukusnim indonežanskim mlekom... prava poslastica.
Osim što je film malo potresao Minu čiji otac je Iranac koji je prebegao u Ameriku (i oženio se Japankom, pa vi zamislite kako je Minu lepa).
Mnogo vam pišem o hrani, znam, ali toliko je drugačija da ne mogu da se opasuljim. Možda zato što nema pasulja. Ukusna, slatka i ljuta, čudna. Ali već mi nedostaje hleb, majonez i kobasica. Ovde je hleb skup. Košta i 250 dinara! I nije standardan hleb, sava i to. Nego sa cimetom ili pomorandžinom korom ili nekom drugom nebulozom koju smisle! Već vam rekoh da je i jogurt slatkast, ali navodno može negde da se kupi i pravi kiseli, pa ću probati da ga nađem. Da se malo osvežim i da me želja mine.
Volim vas puno!
понедељак, 7. новембар 2011.
недеља, 6. новембар 2011.
"Zelena ptica na zelenoj pozadini" postmoderni koncept
Kao što rekoh, Denpasar nije za pešake, gotovo da nemaju trotoare, ne postoji javni prevoz, paralelne ulice su međusobno sporadično povezane pa mora da se ide mnogo okolo naokolo i, naravno, vruće je. Svi voze motore, ja je l' te ne umem. I nije samo da ne umem, košta to, a i mora se imati ili međunarodna vozačka dozvola (koju nemam) ili lokalna (za koju je preduslov kitas - boravišna viza, koju ja, opet i još uvek, nemam). Bicikla je opcija kojoj se često okrenem, ali samo danju i preferiram da sam u grupi ljudi zaradi bezbednosti. Ne samo što voze na levoj strani ulice, pa je teško prisetiti se na koju stranu gledati, a vala i voziti (desilo mi se jednom da sam se zapitala "Što bre ovi ludi Balinežani voze meni u susret?", a luda sam bila ja) nego voze i kao manijaci. Porede ih sa Kairom po vožnji, pa ih više bicikli lakše navede da paze malo.
Što bi moj brat rekao: Vozi se po principu "izbegavanje ostalih učesnika u saobraćaju", klasično kockanje sa ekstremitetima.
Druga opcija su tzv. bemo-i, vozilo koje najviše nalikuje onom što braća Troter voze u "Mućkama". Zaustaviš ga na ulici, pa se cenkaš oko cene (oko 50 dinara "u lokalu") i kad se dogovorite uđeš pozadi.
Džonatan i Tina ne prestaju da budu dragi i susretljivi. Ne samo prema meni, prosto su takvi. Umetnici su i žive na Baliju već 15 godina, znaju jezik, povezani su, organizuju časove plesa, gamelana (tradicionalna muzika), filmske projekcije i sl. u Društvenom Centru u Sanuru koji je od mene udaljen vazdušnom linijom kao, rekla bih, 25. maj od kuće. Međutim, kad se ta udaljenost prevede u Denpasarski saobraćaj, meni je to Bogu iza nogu. Dobro, ne baš Bogu iza nogu, ali kao, recimo, Ada, ali na bicikli.
Oni često dođu po nas (ima nas više međunarodnih studenata koji učestvujemo u njihovim radionicama i časovima) kolima ili se neko drugi ponudi da nas preveze s vremena na vreme, pa polako počinjem da se družim sa ljudima i radim neke tipično lokalne stvari.
Danas smo prvi put imali zvaničan susret u školi sa rektorom i dekanima. Intervjuisali su me za lokalnu televiziju! Rečeno mi je da sam jako lepa i jako bela (bela jednako lepa ovde, sva kozmetika se reklamira kao izbeljujuća). Ja pomislih, nisam zato došla na Bali, da mi neko priča kako sam lepa i bela, ali rekoh samo hvala i vi ste svi jako lepi. I mnogi jesu.
Čest im je izraz zaprepašćenja na licu kad čuju Srbija, i dalje pamte samo
ratove (pitala sam ih zašto takvo zaprepasšćenje, dobila sam kao odgovor zvuk mašinke sa sve pantomimo rafalne paljbe), ali moja crno-humorna šala da sam mitraljez ostavila kod kuće svaki put bude prihvaćena sa grohotom smeha. Tako lepa i bela, a bez mitraljeza. Sve ovo naravno nisam pričala na televiziji!
U svakom slučaju škola počinje u ponedeljak i tome se veoma radujem. Treba mi neki raspored prema kom mogu da se orjentišem, planiram vreme i ispunim dane onim što me zanima, a i upoznam drugu decu.
Najteže mi je pre svega zbog kompjutera, osim što mi je teško da održavam kontakt sa vama i pratim prepiske (ko me je šta pitao, šta sam vam već pričala), dodatno je otežavajuce kad ne mogu na internetu da proverim gde se šta nalazli, da uporedim cene, da nadjem preporuke ili se prosto povežem sa lokalnim ljudima. I tu su mi se našli Džonathan i Tina i povezali me sa momkom, Indonežaninom, koji radi u njihovom centru, jako dobro govori engleski (retkost)i koji je i njima pomogao da kupe kompjuter. On sad, drago momče, ide po onom "komjuterskom tržnom centru" (kao hale na sajmu sa tezgama) u koji sma ja nosila svoj komp na "pokvarku" i pregovara u moje ime sa trgovcima. Čak je rekao i da ne bi bilo dobro da idem s njim, jer ako mene vide (lepu i belu) cena će odmah skočiti.
Psi naravno ostaju kritična tačka, ali trudim se da ne krećem sama, pa nekako pregrmim sokačad. Čim se obrem u nekoj prodavnici za kućne ljubimce kupiću one kekse i oprobati srpski metod usavršen i Indoneziji - mito i korupcija. Mada, ne bih da počnu da skaču na mene iz ljubavi, tražeći poslastice.
Volela bih da sam sebi samodovoljnija i da mi je koža malo tvrđa i to bukvalno, pa da se ne plašim psa ni kad bi me ujeo.
Hrana je zaista jeftina i pristojno ukusna, u proseku 3+, nekad mnogo bolje, ali nikad mnogo loše. Obrok košta, opet u proseku, 100 dinara.
I pranje veša nije skupa usluga, oko 10 dinara po komadu odeće.
Sve što ostaje je moja sobica koja je bombonica. Mala soba, malo kupatilo, mala terasa, sa divnim pogledom na prelepu, malu baštu, a sve taman. Svuda su pločice, pa nije teško za održavanje. Od nameštaja imam krevet, komodu, koja mi služi i kao sto, i zidni ormar, pa ni brisanje prašine nije frka.
Polako nam se približava kišna sezona i, kako se čini, to će biti još jedan izazov. Juče je kiša padala bez prestanka celo jutro i celu prethodnu noć. Uveče, kad sam legla u krevet, mogla sam da osetim kako je posteljina vlažnjikava, a ista situacija me je zatekla i sa
odećom jutros. Tokom kišne sezone ljudi stvari (odeću, kompjutere, punjače, sve) drže u plastičinim kutijama u koje stave tzv. deovlaživače. Za posteljinu, međutim, nema leka, čini se.
Ipak, nije hladno, tj. nije vam hladno ako ste upravo stigli iz Srbije. Mene Luis (komšija) baš nasmeja juče kad je rekao da treba da se obučemo toplo jer je hladno napolju. Ja prvo pomislih, hladno je ako se voziš na motoru? Ne, hladno je tačka. Ja onda pomislih, šali se, pa se i nasmejah, ali me je on samo gledao belo, kao da nisam baš svoja.
Dakle, meni je toplo. Dok pada kiša nije tmurno, pljuskovi ne dolaze sa munjama igrmljavinom i često da biste znali da li pada kiša morate da pogledate u neki tamni ugao
(što je teško naći) kako biste videli kišu na pozadini neke senke.
I po milioniti put, priroda je predivna. Najrazličitije nijanse zelenog na sve strane, nebrojane ptičice i leptirići raznih boja i vrsta. Ja nekada provedem sate samo ležeći u krevetu i gledajuci kroz vrata terase i već znam da će to biti ono što će mi nedostajati najviše.
Juče sam uspela da spazim i jednu zelenu ptičicu u bašti. Tako se dobro uklapa sa pozadinom, da je ne bih ni videla da se list na kojem stajala nije polomio i skrenuo mi pažnju na taj deo krošnji drveća. Uspela sam i da je uslikam (kad sam vec znala šta i gde da tražim). S ljubaznošću Džejn (njen aparat) prosleđujem vam fotografiju:"Zelena ptica na zelenoj pozadini" postmoderni koncept.
Uživajte u ptičici, jednoj od mnogih životinjki koje žive u našoj bašti (Džejn se neku noć probudila sa mišem na licu, ali ostavila je načet doručak na otvorenom).
Deder, štedite kako biste me posetili i ko-god da dolazi da nije došao bez sposobnosti da vozi motor i međunarodne dozvole!
Volim vas puno!
Što bi moj brat rekao: Vozi se po principu "izbegavanje ostalih učesnika u saobraćaju", klasično kockanje sa ekstremitetima.
Druga opcija su tzv. bemo-i, vozilo koje najviše nalikuje onom što braća Troter voze u "Mućkama". Zaustaviš ga na ulici, pa se cenkaš oko cene (oko 50 dinara "u lokalu") i kad se dogovorite uđeš pozadi.
Džonatan i Tina ne prestaju da budu dragi i susretljivi. Ne samo prema meni, prosto su takvi. Umetnici su i žive na Baliju već 15 godina, znaju jezik, povezani su, organizuju časove plesa, gamelana (tradicionalna muzika), filmske projekcije i sl. u Društvenom Centru u Sanuru koji je od mene udaljen vazdušnom linijom kao, rekla bih, 25. maj od kuće. Međutim, kad se ta udaljenost prevede u Denpasarski saobraćaj, meni je to Bogu iza nogu. Dobro, ne baš Bogu iza nogu, ali kao, recimo, Ada, ali na bicikli.
Oni često dođu po nas (ima nas više međunarodnih studenata koji učestvujemo u njihovim radionicama i časovima) kolima ili se neko drugi ponudi da nas preveze s vremena na vreme, pa polako počinjem da se družim sa ljudima i radim neke tipično lokalne stvari.
Danas smo prvi put imali zvaničan susret u školi sa rektorom i dekanima. Intervjuisali su me za lokalnu televiziju! Rečeno mi je da sam jako lepa i jako bela (bela jednako lepa ovde, sva kozmetika se reklamira kao izbeljujuća). Ja pomislih, nisam zato došla na Bali, da mi neko priča kako sam lepa i bela, ali rekoh samo hvala i vi ste svi jako lepi. I mnogi jesu.
Čest im je izraz zaprepašćenja na licu kad čuju Srbija, i dalje pamte samo
ratove (pitala sam ih zašto takvo zaprepasšćenje, dobila sam kao odgovor zvuk mašinke sa sve pantomimo rafalne paljbe), ali moja crno-humorna šala da sam mitraljez ostavila kod kuće svaki put bude prihvaćena sa grohotom smeha. Tako lepa i bela, a bez mitraljeza. Sve ovo naravno nisam pričala na televiziji!
U svakom slučaju škola počinje u ponedeljak i tome se veoma radujem. Treba mi neki raspored prema kom mogu da se orjentišem, planiram vreme i ispunim dane onim što me zanima, a i upoznam drugu decu.
Najteže mi je pre svega zbog kompjutera, osim što mi je teško da održavam kontakt sa vama i pratim prepiske (ko me je šta pitao, šta sam vam već pričala), dodatno je otežavajuce kad ne mogu na internetu da proverim gde se šta nalazli, da uporedim cene, da nadjem preporuke ili se prosto povežem sa lokalnim ljudima. I tu su mi se našli Džonathan i Tina i povezali me sa momkom, Indonežaninom, koji radi u njihovom centru, jako dobro govori engleski (retkost)i koji je i njima pomogao da kupe kompjuter. On sad, drago momče, ide po onom "komjuterskom tržnom centru" (kao hale na sajmu sa tezgama) u koji sma ja nosila svoj komp na "pokvarku" i pregovara u moje ime sa trgovcima. Čak je rekao i da ne bi bilo dobro da idem s njim, jer ako mene vide (lepu i belu) cena će odmah skočiti.
Psi naravno ostaju kritična tačka, ali trudim se da ne krećem sama, pa nekako pregrmim sokačad. Čim se obrem u nekoj prodavnici za kućne ljubimce kupiću one kekse i oprobati srpski metod usavršen i Indoneziji - mito i korupcija. Mada, ne bih da počnu da skaču na mene iz ljubavi, tražeći poslastice.
Volela bih da sam sebi samodovoljnija i da mi je koža malo tvrđa i to bukvalno, pa da se ne plašim psa ni kad bi me ujeo.
Hrana je zaista jeftina i pristojno ukusna, u proseku 3+, nekad mnogo bolje, ali nikad mnogo loše. Obrok košta, opet u proseku, 100 dinara.
I pranje veša nije skupa usluga, oko 10 dinara po komadu odeće.
Sve što ostaje je moja sobica koja je bombonica. Mala soba, malo kupatilo, mala terasa, sa divnim pogledom na prelepu, malu baštu, a sve taman. Svuda su pločice, pa nije teško za održavanje. Od nameštaja imam krevet, komodu, koja mi služi i kao sto, i zidni ormar, pa ni brisanje prašine nije frka.
Polako nam se približava kišna sezona i, kako se čini, to će biti još jedan izazov. Juče je kiša padala bez prestanka celo jutro i celu prethodnu noć. Uveče, kad sam legla u krevet, mogla sam da osetim kako je posteljina vlažnjikava, a ista situacija me je zatekla i sa
odećom jutros. Tokom kišne sezone ljudi stvari (odeću, kompjutere, punjače, sve) drže u plastičinim kutijama u koje stave tzv. deovlaživače. Za posteljinu, međutim, nema leka, čini se.
Ipak, nije hladno, tj. nije vam hladno ako ste upravo stigli iz Srbije. Mene Luis (komšija) baš nasmeja juče kad je rekao da treba da se obučemo toplo jer je hladno napolju. Ja prvo pomislih, hladno je ako se voziš na motoru? Ne, hladno je tačka. Ja onda pomislih, šali se, pa se i nasmejah, ali me je on samo gledao belo, kao da nisam baš svoja.
Dakle, meni je toplo. Dok pada kiša nije tmurno, pljuskovi ne dolaze sa munjama igrmljavinom i često da biste znali da li pada kiša morate da pogledate u neki tamni ugao
(što je teško naći) kako biste videli kišu na pozadini neke senke.
I po milioniti put, priroda je predivna. Najrazličitije nijanse zelenog na sve strane, nebrojane ptičice i leptirići raznih boja i vrsta. Ja nekada provedem sate samo ležeći u krevetu i gledajuci kroz vrata terase i već znam da će to biti ono što će mi nedostajati najviše.
Juče sam uspela da spazim i jednu zelenu ptičicu u bašti. Tako se dobro uklapa sa pozadinom, da je ne bih ni videla da se list na kojem stajala nije polomio i skrenuo mi pažnju na taj deo krošnji drveća. Uspela sam i da je uslikam (kad sam vec znala šta i gde da tražim). S ljubaznošću Džejn (njen aparat) prosleđujem vam fotografiju:"Zelena ptica na zelenoj pozadini" postmoderni koncept.
Uživajte u ptičici, jednoj od mnogih životinjki koje žive u našoj bašti (Džejn se neku noć probudila sa mišem na licu, ali ostavila je načet doručak na otvorenom).
Deder, štedite kako biste me posetili i ko-god da dolazi da nije došao bez sposobnosti da vozi motor i međunarodne dozvole!
Volim vas puno!
субота, 5. новембар 2011.
Hug a stranger day
Nisam mnogo od Balija videla pre svega zbog bolesti, ali i zato što su kasnili sa parama, kretati se ostrvom je nemoguće bez motora, gangovi su naseljeni psima...
Ipak, upoznala sam par Amerikanaca koji živi na Baliju već 15 godina i stvarno su mi se našli u neprilici na nebrojano mnogo načina. Bukvalno, šta-god mi je trebalo, nije bio problem, pa čak i ako treba račun u bolnici da plate. Neverovatno su velikodušni, pažljivi, radoznali i otvoreni. Pitala sam ih koliko im je trebalo da dođu u to stanje duha u kom su. Kažu tri godine života na Baliju.
Druga deca u kostu su, pak, "zatvorenija" da tako kažem. Čudno je, ovde u kostu svi ležu već u 10, danju se rastrče nekim svojim poslovima kao da svi već znaju kuda idu, a ja ostanem sama u sobi u zbunu. Sad su se već svi porazboljevali, pa ljudi još i idu okolo i naokolo i pitaju da li nekome treba nešto, ali dok sam samo ja bila bolesna, ništa. Morala sam da tražim da mi neko napravi čaj, da mi neko donese nešto da jedem, da me neko odvede do lekara i kompjuter pozajmljujem kako bih vam pisala . A grozno je kad moraš stalno nešto da tražiš. Zato su me Džonatan i Tina toliko oduševili, sami su se nudili, u svemu, sve vreme.
Ipak, delimično razumem druge. Jednom prilikom sam išla Džejn nešto da kupim da jede, drugom prilikom sam skinula "Dr. Seuss" knjige za Mirku kako bi lakše učila engleski, nekom drugom pozajmila odeću Mariko i svaki put bi mi Radka rekla kako sam jako dobra osoba. Ja sam joj odgovorila, ti mora da znaš neke mnogo loše osobe, ako ovo znači biti dobar. Međutim, ona (i ne samo ona) misli da se tako ponašaju samo porodica i bliski prijatelji jedni prema drugima. Možda je u pravu, možda sam ja suviše prisna sa polu-strancima i očekujem isto prebrzo, ali ovde nemamo porodice ili bliskih prijatelja, samo jedni druge i što pre to shvatimo, tim pre će nam biti dobro.
Ah da, Radka takođe kaže da kad me je prvi put videla u Džakarti, uplašila se, a nekih mesec dana kasnije, na Baliju, ja sam bila prva osoba koja ju je zagrlila. Mene bi to mnogo više uplašilo, ali njoj je prijalo.
Ipak, upoznala sam par Amerikanaca koji živi na Baliju već 15 godina i stvarno su mi se našli u neprilici na nebrojano mnogo načina. Bukvalno, šta-god mi je trebalo, nije bio problem, pa čak i ako treba račun u bolnici da plate. Neverovatno su velikodušni, pažljivi, radoznali i otvoreni. Pitala sam ih koliko im je trebalo da dođu u to stanje duha u kom su. Kažu tri godine života na Baliju.
Druga deca u kostu su, pak, "zatvorenija" da tako kažem. Čudno je, ovde u kostu svi ležu već u 10, danju se rastrče nekim svojim poslovima kao da svi već znaju kuda idu, a ja ostanem sama u sobi u zbunu. Sad su se već svi porazboljevali, pa ljudi još i idu okolo i naokolo i pitaju da li nekome treba nešto, ali dok sam samo ja bila bolesna, ništa. Morala sam da tražim da mi neko napravi čaj, da mi neko donese nešto da jedem, da me neko odvede do lekara i kompjuter pozajmljujem kako bih vam pisala . A grozno je kad moraš stalno nešto da tražiš. Zato su me Džonatan i Tina toliko oduševili, sami su se nudili, u svemu, sve vreme.
Ipak, delimično razumem druge. Jednom prilikom sam išla Džejn nešto da kupim da jede, drugom prilikom sam skinula "Dr. Seuss" knjige za Mirku kako bi lakše učila engleski, nekom drugom pozajmila odeću Mariko i svaki put bi mi Radka rekla kako sam jako dobra osoba. Ja sam joj odgovorila, ti mora da znaš neke mnogo loše osobe, ako ovo znači biti dobar. Međutim, ona (i ne samo ona) misli da se tako ponašaju samo porodica i bliski prijatelji jedni prema drugima. Možda je u pravu, možda sam ja suviše prisna sa polu-strancima i očekujem isto prebrzo, ali ovde nemamo porodice ili bliskih prijatelja, samo jedni druge i što pre to shvatimo, tim pre će nam biti dobro.
Ah da, Radka takođe kaže da kad me je prvi put videla u Džakarti, uplašila se, a nekih mesec dana kasnije, na Baliju, ja sam bila prva osoba koja ju je zagrlila. Mene bi to mnogo više uplašilo, ali njoj je prijalo.
петак, 4. новембар 2011.
Nevoljama nikad kraja
Ako ste, kao i ja, mislila da sam ozdravila, prevarili ste se. Da li je ona ceremonija pročišćenja uticala ne znam, ali probudila sam se u groznim bolovima. I to je bio samo početak mojih problema. Pošto ne mogu sada opet da prolazim kroz te nedaće ni u rečima, samo ću da copy-paste pismo koje sam poslala svom osiguravajućem društvu (Sava Osiguranje/Coris). Sve će vam biti jasno.
Pošto sam imala tu nesreću da se razbolim skoro odmah po dolasku na Bali (2. oktobra 2011.), dozvolite mi da vam opišem svoju Odiseju prvo, kako biste mogli bolje da odgovorite na moja pitanja kasnije.
Imala sam bolnu infekciju spoljnog uva (ispostavilo se), temperaturu i povišeni krvni pritisak, ne znam jezik, svi na koje sam naišla govore slabo engleski, u Denpasaru (gde živim na Baliju) nije bilo javnih telefona sa kojih sam mogla da pozovem inostranstvo, moja mobilna kartica je prepaid, što znači da sam možda mogla minut da pričam sa svojim osiguravajućim društvom u Srbiji kako polisa nalaže, bila je nedelja, pa ni krilo za strance inače državne bolnice u koju sam otišla, nakon polučasovne potrage za telefonom s nadom da ću ga naći tamo, nije radilo. Nedelja se kao problem javila i kasnije u razgovoru sa Corisom, kada su mi rekli da će zbog nedelje biti teško da kontaktiraju svoje partnere (šta god to značilo) i da pronađu moju polisu, a i lekara koji može da me primi. Ali da ne prejudiciram.
Ljubaznošću stranaca omogućen mi je pristup kompjuteru sa Skajpom i ja sam konačno, nekih sat i po kasnije, uspela da pozovem kancelariju Coris-a u Beogradu. Rečeno mi je da imam opciju da sama platim, pa da mi to bude refundirano, što u stvari nije bila opcija jer u tom trenutku nepoznatu svotu novca nisam imala, niti imam novca da ga "pozajmljujem" na godinu dana (koliko ću biti na Baliju i na koliko moja polisa važi). Kada sam to izložila agentu, rečeno mi je da sedim i čekam da mi se nađe lekar. Pitala sam koliko će to vremena zahtevati i nisam dobila nikakav jasan odgovor, samo obesrabrujuće obaveštenje da je nedelja i da će biti teško kontaktirati partnere, naći polisu i zatim bolnicu i lekare koji prihvataju Coris osiguranje.
Dok smo čekali na poziv agencije, moji domaćini, koji odlično govore indonežanski i žive na Baliju već 15 godina, su počeli da zovu lokalne bolnice raspitujući se da li prihvataju Coris osiguranje. Neke su odmah rekle ne, a Bali Royal Hospital je bila prva koja je rekla da prihvata. Pozvla sam opet Coris kancelariju i rekla im da sam našla tu i tu bolnicu koja prihvata polisu i pitala da li mogu tamo da odem? Rečeno mi je da mogu. Sve ovo vreme, podsećam vas, ja imam temperaturu, u bolovima sam i sa povišenim pritiskom, mada sam u međuvremenu od svojih domaćina dobila panadol za prva dva.
Pregled i tretman su prošli kako su prošli, ali kad je došao trenutak da se plati, nastali su problemi. Niko mi nije objasnio zašto i kako su problemi nastali. Dobila sam samo još jedno opšte i nejasno objašnjenje od osiguranja: bolnica ne sarađuje. Šta to znači bolnica ne sarađuje?
Bolnica je naravno rekla da osiguranje ne sarađuje, da kažu da ne mogu da nađu moju polisu, da odbijaju da plate...
U polisi piše da troškovi preko 50 evra su pokriveni, moje troškovi su bili preko 100 evra, dakle trebalo je da budu pokriveni?
Ja sam na kraju provela šest sati u toj bolnici i dok nismo potpisali papir kojim garantujemo da ću ja ili moj domaćin (koji me je taj dan prvi put video u životu video) platiti ukoliko to osiguranje ne učini.
Narednog dana moja majka je zvala Sava osiguranje. Još jedan dan preganjanja sa bolnicom i raznim agentima (bolničkim i agencije), namesto da ležim i lečim se. I dalje u groznici i sa bolovima. Rečeno mi je da će situacija biti rešena. Kada sam otišla u bolnicu sledećeg dana na kontrolu, ispostavilo se da situacija nije rešena i moja majka je pokrila troškove. Oprostite na privatizaciji, ali ja imam 34 godine, uplaćenu polisu osiguranja i moja majka ne bi trebalo da mi pokriva zdravstvene troškove. Sva sreća pa ti troškovi nisu bili daleko veći, što je moglo i može da bude, jer ne znam šta bi se tada dogodilo.
Sada pošto ste upoznati sa čitavom situacijom, moli vas odgovorite mi na sledeća pitanja:
1. Zašto moji troškovi lečenja nisu bili pokriveni od strane osiguranja?
2. Koje su bolnice u Denpasaru (Bali, Indonezija) u koje mogu da odem u slučaju zdravstvenih problema, a da prihvataju vaše osiguranje na taj način da ne moram ja ili moja majka ili dobronamerni stranci da pokrivaju troškove mog lečenja?
Ovo je odgovor koji sam dobila od osiguranja:
Pošto sam imala tu nesreću da se razbolim skoro odmah po dolasku na Bali (2. oktobra 2011.), dozvolite mi da vam opišem svoju Odiseju prvo, kako biste mogli bolje da odgovorite na moja pitanja kasnije.
Imala sam bolnu infekciju spoljnog uva (ispostavilo se), temperaturu i povišeni krvni pritisak, ne znam jezik, svi na koje sam naišla govore slabo engleski, u Denpasaru (gde živim na Baliju) nije bilo javnih telefona sa kojih sam mogla da pozovem inostranstvo, moja mobilna kartica je prepaid, što znači da sam možda mogla minut da pričam sa svojim osiguravajućim društvom u Srbiji kako polisa nalaže, bila je nedelja, pa ni krilo za strance inače državne bolnice u koju sam otišla, nakon polučasovne potrage za telefonom s nadom da ću ga naći tamo, nije radilo. Nedelja se kao problem javila i kasnije u razgovoru sa Corisom, kada su mi rekli da će zbog nedelje biti teško da kontaktiraju svoje partnere (šta god to značilo) i da pronađu moju polisu, a i lekara koji može da me primi. Ali da ne prejudiciram.
Ljubaznošću stranaca omogućen mi je pristup kompjuteru sa Skajpom i ja sam konačno, nekih sat i po kasnije, uspela da pozovem kancelariju Coris-a u Beogradu. Rečeno mi je da imam opciju da sama platim, pa da mi to bude refundirano, što u stvari nije bila opcija jer u tom trenutku nepoznatu svotu novca nisam imala, niti imam novca da ga "pozajmljujem" na godinu dana (koliko ću biti na Baliju i na koliko moja polisa važi). Kada sam to izložila agentu, rečeno mi je da sedim i čekam da mi se nađe lekar. Pitala sam koliko će to vremena zahtevati i nisam dobila nikakav jasan odgovor, samo obesrabrujuće obaveštenje da je nedelja i da će biti teško kontaktirati partnere, naći polisu i zatim bolnicu i lekare koji prihvataju Coris osiguranje.
Dok smo čekali na poziv agencije, moji domaćini, koji odlično govore indonežanski i žive na Baliju već 15 godina, su počeli da zovu lokalne bolnice raspitujući se da li prihvataju Coris osiguranje. Neke su odmah rekle ne, a Bali Royal Hospital je bila prva koja je rekla da prihvata. Pozvla sam opet Coris kancelariju i rekla im da sam našla tu i tu bolnicu koja prihvata polisu i pitala da li mogu tamo da odem? Rečeno mi je da mogu. Sve ovo vreme, podsećam vas, ja imam temperaturu, u bolovima sam i sa povišenim pritiskom, mada sam u međuvremenu od svojih domaćina dobila panadol za prva dva.
Pregled i tretman su prošli kako su prošli, ali kad je došao trenutak da se plati, nastali su problemi. Niko mi nije objasnio zašto i kako su problemi nastali. Dobila sam samo još jedno opšte i nejasno objašnjenje od osiguranja: bolnica ne sarađuje. Šta to znači bolnica ne sarađuje?
Bolnica je naravno rekla da osiguranje ne sarađuje, da kažu da ne mogu da nađu moju polisu, da odbijaju da plate...
U polisi piše da troškovi preko 50 evra su pokriveni, moje troškovi su bili preko 100 evra, dakle trebalo je da budu pokriveni?
Ja sam na kraju provela šest sati u toj bolnici i dok nismo potpisali papir kojim garantujemo da ću ja ili moj domaćin (koji me je taj dan prvi put video u životu video) platiti ukoliko to osiguranje ne učini.
Narednog dana moja majka je zvala Sava osiguranje. Još jedan dan preganjanja sa bolnicom i raznim agentima (bolničkim i agencije), namesto da ležim i lečim se. I dalje u groznici i sa bolovima. Rečeno mi je da će situacija biti rešena. Kada sam otišla u bolnicu sledećeg dana na kontrolu, ispostavilo se da situacija nije rešena i moja majka je pokrila troškove. Oprostite na privatizaciji, ali ja imam 34 godine, uplaćenu polisu osiguranja i moja majka ne bi trebalo da mi pokriva zdravstvene troškove. Sva sreća pa ti troškovi nisu bili daleko veći, što je moglo i može da bude, jer ne znam šta bi se tada dogodilo.
Sada pošto ste upoznati sa čitavom situacijom, moli vas odgovorite mi na sledeća pitanja:
1. Zašto moji troškovi lečenja nisu bili pokriveni od strane osiguranja?
2. Koje su bolnice u Denpasaru (Bali, Indonezija) u koje mogu da odem u slučaju zdravstvenih problema, a da prihvataju vaše osiguranje na taj način da ne moram ja ili moja majka ili dobronamerni stranci da pokrivaju troškove mog lečenja?
Ovo je odgovor koji sam dobila od osiguranja:
S obzirom da ste osigurani slučaj prijavili u nedelju, 02/10/2011, a polisa se nije nalazila u našoj bazi, nije bilo moguće organizovati pregled tog dana i garantovati pokriće troškova. Vikendom stručne službe ne rade i nije moguće preko njih proveriti polisu.
Inače, da bi se organizovao pregled za osiguranika, koji bi bio pokriven direktno preko osiguranja, potrebno je prvo proveriti validnost polise i napraviti uvid u pasoš osiguranika.
U ovakvim situacijama, naročito kada se radi o nižim troškovima, kao što je bilo slučaj za pregled koji ste Vi imali, savetuje se osiguraniku da sam plati troškove, sačuva originalnu dokumentaciju i podnese odštetni zahtev po povratku u zemlju.
Uvidom u Vaš predmet smo konstatovali da nam je 04/10 od strane partnera prosleđena kompletna dokumentacija (koja uključuje kopiju polise, pasoša, med. izveštaj i račun), ali smo istovremeno obavešteni da su troškovi već plaćeni sa Vaše strane.
Što se tiče spiska bolnica u Denpasaru nismo u mogućnosti da Vam ga dostavimo. Ukoliko imate zdravstvenih problema potrebno je da se javite našem kontakt centaru koji radi 24/7, ostavite osnovne podatke koje operater bude zatražio. Nakon toga će Vas kontaktirati naši partneri i organizovati pregled u ustanovi sa kojom sarađuju.
Napominjemo da su po ovoj polisi pokriveni samo akutni zdravstveni problemi, koji su nastali tokom boravka u inostranstvu. Hronične bolesti nisu pokrivene osiguranjem.
Pošto ste naveli da Vam je problem da se javite kontakt centru telefonom, možete nam poslati mejl na coris@coris.rs . Takođe je moguće da nam se javi Vaša majka (ili neko drugi od porodice ili prijatelja) i ostavi broj na kome ste dostupni na Baliju, pa ćemo Vas mi pozvati.
Svi mi bismo mogli s njima da se posle ovakovog pisma preganjamo do sutra, ali ja ga samo za sada držim u inboxu i ako mi jedan dan ne bude suviše vruće i ne budem imala mnogo važnija i lepša posla, možda se upustim i u novu rundu sado-mazohizma. U svakom slučaju, setiću se da im pomenem da prepisku objavljujem na internetu.
Dodatno veselje je prouzrokovano time što mi u bolnici nisu dali lekove koje mi je specijalista prepisao! To sam saznala dva dana kasnije, kad sam došla na knotrolu i kad mi je uručen račun između ostalog i za nevidljive lekove.
Ni tu nije kraj, kada sam došla na drugu kontrolu, još dva dana kasnije, lekar nije bio u bolnici! Kontrola mi je onda odložena za još jedan dan.
Komp još uvek nemam, iako je uveliko prošlo dva dana, posle kojih je trebalo da mi jave samo da li mogu da ga oprave ili ne, ne i da ga eventualno oprave.
Dobrodošli na Bali (iz Srbije)!
Svi mi bismo mogli s njima da se posle ovakovog pisma preganjamo do sutra, ali ja ga samo za sada držim u inboxu i ako mi jedan dan ne bude suviše vruće i ne budem imala mnogo važnija i lepša posla, možda se upustim i u novu rundu sado-mazohizma. U svakom slučaju, setiću se da im pomenem da prepisku objavljujem na internetu.
Dodatno veselje je prouzrokovano time što mi u bolnici nisu dali lekove koje mi je specijalista prepisao! To sam saznala dva dana kasnije, kad sam došla na knotrolu i kad mi je uručen račun između ostalog i za nevidljive lekove.
Ni tu nije kraj, kada sam došla na drugu kontrolu, još dva dana kasnije, lekar nije bio u bolnici! Kontrola mi je onda odložena za još jedan dan.
Komp još uvek nemam, iako je uveliko prošlo dva dana, posle kojih je trebalo da mi jave samo da li mogu da ga oprave ili ne, ne i da ga eventualno oprave.
Dobrodošli na Bali (iz Srbije)!
четвртак, 3. новембар 2011.
среда, 2. новембар 2011.
Kratke beleške
Napisala sam vam jedno podrobno i ogromno pisamce, ali mi puče net i nestade sve. Sad čujem Minoo (devojka od koje sam pozajmila komp)kako se vraća i moram da požurim. A i baterija na laptopu curi. Baš bezveze! Ali probaću da se setim svega i ukratko da sastavim opet.
Jela žute lubenice. Žute izunutra. Nekima su slađe od crvenih, meni iste, tj. ni sve crvene lubenice nisu rođene iste. U svakom slučaju slatke su i slasne i nemaju semenke! Ni crvene ni žute. Moj tata bi se nauživao, žuta mu je omiljena boja, lubenice omiljeno voće, a i ne bi morao da ih poput nekog šamana lupka, kupiš ih već iseckane.
Zelene banane su ipak nezrele banane, to smo se zeznule, ali ne mnogo, samo ih ostavite napolju i one sazreju. Postoji i druga vrsta zelenih banana koje se koriste u kuvanju, ali nismo se toliko zeznule da kupimo te. Ma, postoji more banana, npr. žute sa tankom korom, debele, sa velikim semenkama, ukusa koji vuče malo na limun. Zatim, žute koje se ne jedu sirove, već morate da ih obarite na pari prvo. Tek tako skuvane imaju ukus "regularnih" banana.
Što se kuvanja tiče, slaba vajda od toga. Devojke s kojima delim sprat i kuhinju nisu raspoložene da kuvaju, pa ne žele da podelimo troshkove i da kupimo zajedno rešo na plin. Zato kuvano jedemo u "varunzima". Često ne znam šta to tačno jedemo, ali kako svi tako i ja. Uglavnom je to pileća supa sa pirinčem u nekom obliku, piletinom ili tofuom i povrćem. Jestivo, nekad baš ukusno i jeftino. Od 0.5 do 2 evra po obroku.
Mnogo vole slatko, sladak im je jogurt (i vodnjikav), slatka im je kafa (sadrži i puter i kuva se kao turska), filtere cigareta umaču u slatku vodu (i motaju ih sa karanfiličićem - tzv. kretek cigarete)...
Stalno neko nešto poje i svira i uvek se neko nekome moli. Evo nama baš sređuju kost za neku ceremoniju pročišćenja sutra. Nosićemo saronge (tj. moje marame za plažu). Nekome kućnji haljetak, drugima ceremonijalna odežda.
Nastavak sledi.
Jela žute lubenice. Žute izunutra. Nekima su slađe od crvenih, meni iste, tj. ni sve crvene lubenice nisu rođene iste. U svakom slučaju slatke su i slasne i nemaju semenke! Ni crvene ni žute. Moj tata bi se nauživao, žuta mu je omiljena boja, lubenice omiljeno voće, a i ne bi morao da ih poput nekog šamana lupka, kupiš ih već iseckane.
Zelene banane su ipak nezrele banane, to smo se zeznule, ali ne mnogo, samo ih ostavite napolju i one sazreju. Postoji i druga vrsta zelenih banana koje se koriste u kuvanju, ali nismo se toliko zeznule da kupimo te. Ma, postoji more banana, npr. žute sa tankom korom, debele, sa velikim semenkama, ukusa koji vuče malo na limun. Zatim, žute koje se ne jedu sirove, već morate da ih obarite na pari prvo. Tek tako skuvane imaju ukus "regularnih" banana.
Što se kuvanja tiče, slaba vajda od toga. Devojke s kojima delim sprat i kuhinju nisu raspoložene da kuvaju, pa ne žele da podelimo troshkove i da kupimo zajedno rešo na plin. Zato kuvano jedemo u "varunzima". Često ne znam šta to tačno jedemo, ali kako svi tako i ja. Uglavnom je to pileća supa sa pirinčem u nekom obliku, piletinom ili tofuom i povrćem. Jestivo, nekad baš ukusno i jeftino. Od 0.5 do 2 evra po obroku.
Mnogo vole slatko, sladak im je jogurt (i vodnjikav), slatka im je kafa (sadrži i puter i kuva se kao turska), filtere cigareta umaču u slatku vodu (i motaju ih sa karanfiličićem - tzv. kretek cigarete)...
Stalno neko nešto poje i svira i uvek se neko nekome moli. Evo nama baš sređuju kost za neku ceremoniju pročišćenja sutra. Nosićemo saronge (tj. moje marame za plažu). Nekome kućnji haljetak, drugima ceremonijalna odežda.
Nastavak sledi.
уторак, 1. новембар 2011.
Samo agonija, ništa ekstaza
Raspitivala sam se za med od pupoljaka manga, ali njega je moguće kupiti samo u fensi delovima Balija, koji će meni ipak ostati nedostupni neko duže vreme zbog ove jbn krize sa kompom.
Malo sam zdravija, i dalje kašljem i slinim, temperatura je spala, ali pravo da vam kažem nemam ni mnogo vremena da legnem i odmorim se. I to ne zato što radim nešto pametno, već zato što jurcam okolo za kompjuter, novi, stari, ljude koji znaju gde to mogu da ih kupim/opravim, ljude
koji govore engleski, koji govore indonezanski... Za sve mora da se hoda daleko i po vrućini (sa temperaturom), cenka, moli, čeka... Mnogo vremena provodim čekajuci na nekoga, što je OK kad meni neko čini uslugu, a i bezbednije je kad si u manjoj grupi, ali je i umarajuće i haotično, posebno kad vas vozaju za vaše pare.
U jednom trenutku sam prosto digla ruke i dala komp prvoj radnji na koju sam taj dana naišla. Rekla sam im ako ga poprave platim toliko i toliko (20evra), ako ne, ne platim ništa. Složili su se. Kažu za dva-tri dana će moći da mi kažu mogu li ili ne mogu da ga oprave.
Nikako da se organizujem sama sa sobom i svojim mislima, da sednem i napravim neki plan akcije. Često ne znam ni koji je dan u nedelji.
Što se prilagođavanja tiče, biće tome mnogo vremena. Stvari su prosto toliko drugačije. Valja upoznati ljude, naći one s kojima ću se dobro slagati, sklopiti prijateljstva. Imam jednog dobrog kandidata, Šarka, devojka iz Češke. Ovde je već 4 godine, dve od toga kao darmasisvanac. Kaže svake godine kad darmasisvanci stignu, upoznaje iste tipove ljudi: oni koji ujutru vežbaju jogu, oni koji su došli samo da se provode, oni koji su došli da se udaju, da pobegnu, da stvarno uče... ali sam joj ja prva koja se ne uklapa. U stvari, misli da sam ja kao ona. Lepo je kad ti neko kaže da si jedinstven, ali mislim da je to od temperature.
Svaki dan otkrivam šta sam juče zaboravila da kupim u radnji, a treba da se pripremim i za kišnu sezonu i opasne komarce (koji prenose denge groznicu). Trebalo bi da nadjem mrežu protiv komaraca (za krevet), da kupim plastične kutije za odeću i elektroniku, "raz-ovlaživač" vazduha za te kutije (tokom kišne sezone vlaga je tako visoka da se odeća buđavi, a elektronika crkava), da kupim posteljinu, da odnesem odeću na pranje... Aceton! da skinem ove ostatke laka sa noktiju kojih bi se i Helena Kristensen postidela.
Dala sam sebi bila mesec dana da se sredim, ali ova glupost sa kompjuterom i temperaturom me je baš izbacila iz koloseka i nikako da se saberem šta mi je činiti sledeće. Kad bi mi videli sobu sve bi vam jasno po rsvaju u njoj.
Pijem sokove od brokolija, cvekle, aloe vere i guave. Kupila sam i žutu lubenicu danas. Žuta! I mango i zelene banane. Zelene! Probala sam i neku njihovu tradicionalnu medicinu (Šarka me odvela). Manje sam kašljala nekih sat vremena, ali kašljem ipak, slinim podjednako, samo ne žuto, temperaturu upravo merim. Jutros je bila 37,2. Mislim da sam sad OK.
U svakom slučaju dobro bi bilo da sto pre naučim malo indonežanskog jer ću se mnogo bolje snaći tada bez tuđe pomoći. Počela sam da kapiram cene i da razumem šta sebi mogu da priuštim, šta ne, a za šta moram da se stisnem i nađem pare.
Ne znam koliko dugo već pišem ovo (tj. koliko dugo već držim toplomer pod miškom), ali mislim da mogu da kažem da nemam temperaturu. Da, 36,9.
Malo sam zdravija, i dalje kašljem i slinim, temperatura je spala, ali pravo da vam kažem nemam ni mnogo vremena da legnem i odmorim se. I to ne zato što radim nešto pametno, već zato što jurcam okolo za kompjuter, novi, stari, ljude koji znaju gde to mogu da ih kupim/opravim, ljude
koji govore engleski, koji govore indonezanski... Za sve mora da se hoda daleko i po vrućini (sa temperaturom), cenka, moli, čeka... Mnogo vremena provodim čekajuci na nekoga, što je OK kad meni neko čini uslugu, a i bezbednije je kad si u manjoj grupi, ali je i umarajuće i haotično, posebno kad vas vozaju za vaše pare.
U jednom trenutku sam prosto digla ruke i dala komp prvoj radnji na koju sam taj dana naišla. Rekla sam im ako ga poprave platim toliko i toliko (20evra), ako ne, ne platim ništa. Složili su se. Kažu za dva-tri dana će moći da mi kažu mogu li ili ne mogu da ga oprave.
Nikako da se organizujem sama sa sobom i svojim mislima, da sednem i napravim neki plan akcije. Često ne znam ni koji je dan u nedelji.
Što se prilagođavanja tiče, biće tome mnogo vremena. Stvari su prosto toliko drugačije. Valja upoznati ljude, naći one s kojima ću se dobro slagati, sklopiti prijateljstva. Imam jednog dobrog kandidata, Šarka, devojka iz Češke. Ovde je već 4 godine, dve od toga kao darmasisvanac. Kaže svake godine kad darmasisvanci stignu, upoznaje iste tipove ljudi: oni koji ujutru vežbaju jogu, oni koji su došli samo da se provode, oni koji su došli da se udaju, da pobegnu, da stvarno uče... ali sam joj ja prva koja se ne uklapa. U stvari, misli da sam ja kao ona. Lepo je kad ti neko kaže da si jedinstven, ali mislim da je to od temperature.
Svaki dan otkrivam šta sam juče zaboravila da kupim u radnji, a treba da se pripremim i za kišnu sezonu i opasne komarce (koji prenose denge groznicu). Trebalo bi da nadjem mrežu protiv komaraca (za krevet), da kupim plastične kutije za odeću i elektroniku, "raz-ovlaživač" vazduha za te kutije (tokom kišne sezone vlaga je tako visoka da se odeća buđavi, a elektronika crkava), da kupim posteljinu, da odnesem odeću na pranje... Aceton! da skinem ove ostatke laka sa noktiju kojih bi se i Helena Kristensen postidela.
Dala sam sebi bila mesec dana da se sredim, ali ova glupost sa kompjuterom i temperaturom me je baš izbacila iz koloseka i nikako da se saberem šta mi je činiti sledeće. Kad bi mi videli sobu sve bi vam jasno po rsvaju u njoj.
Pijem sokove od brokolija, cvekle, aloe vere i guave. Kupila sam i žutu lubenicu danas. Žuta! I mango i zelene banane. Zelene! Probala sam i neku njihovu tradicionalnu medicinu (Šarka me odvela). Manje sam kašljala nekih sat vremena, ali kašljem ipak, slinim podjednako, samo ne žuto, temperaturu upravo merim. Jutros je bila 37,2. Mislim da sam sad OK.
U svakom slučaju dobro bi bilo da sto pre naučim malo indonežanskog jer ću se mnogo bolje snaći tada bez tuđe pomoći. Počela sam da kapiram cene i da razumem šta sebi mogu da priuštim, šta ne, a za šta moram da se stisnem i nađem pare.
Ne znam koliko dugo već pišem ovo (tj. koliko dugo već držim toplomer pod miškom), ali mislim da mogu da kažem da nemam temperaturu. Da, 36,9.
Пријавите се на:
Постови (Atom)